Nova Evropa

партајским бригама. — Све су то добро знали у Бечу, али им је баш зато и требао »повод« за »експедицију« против Србије, да би њоме уједно укротили и домаће Србе, а с њима и све Југословене, па и Словене, у Монархији. Томе је имала да послужи Народна Одбрана, чије је учешће — посредно (преко неких њених ранијих чланова) — тобоже утврђено у истрази о Атентату. У Господин Визнер, који се — како се чини — касније; кад је, и после његове депеше, ипак дошло до Рата, покајао што је послао онакав извештај о истрази у Беч, покушао је и сам да се врати на Народну Одбрану, коју спомиње при крају своје депеше, па да на њу надовеже — кад већ с њоме није ишло — нове моменте који би оправдавали аустријску тезу о кривици Србије за Рат. За један такав моменат требало је да послужи случајни сусрет српског наследника престола Александра са једним од атентатора, Чабриновићем, који је о том дао свој исказ пред Суцем-истражитељем. Наиме, Судац-истражитељ је — према добијеном упутству — ставио и питање атентаторима: да ли познају престолонаследника Александра» — Чабриновић, сујетан и разговоран какав је био, похвалио се одмах, да је он имао част бити представљен Престолонаследнику, приликом једне његове посете Државној Штампарији у Београду, где је Чабриновић тада (марта 1914) био запослен као типограф, те да му је Престолонаследник ставио два-три питања, на која је он одговорио. Овај исказ Чабриновића доноси у својој књизи и Судац-истражитељ, тачно онако како га је примио, дајући речима Чабриновића важност која им припада у онакој прилици. Г. Визнер је међутим из овог случајног сусрета хтео да исконструјише бар »основ за сумњу«, да је између српског Наследника Престола (коме је тада било 25 година) и сарајевских атентатора било неког додира, те да има разлога прихватити предлог главног организатора неMauke »Kriegsschuldfrage« Berepepa (Alfred von Wegerer): да се образује једна међународна комисија за испитивање Сарајевског Атентата и што је с њим у вези. Са колико је тенденцијозности постављен овај предлог од Вегерера показује читав његов рад на овом предмету, и његово уређивање часописа за испитивање кривице за Рат. Његовим трагом пошао је и Г. Визнер, који оперише бољом методом истраживања чињеница и података, али не може да се одбрани од тенденцијозних и погрешних закључака (види нарочито његову закључну pacnpaBy: »Die Schuld der serbischen Regierung am Mord von Sarajevo«, y »Die Kriegsschuldfrage« 3a Anpmam 1928, стр. 307—395). Закључак Г. Визнера, да су Народна Одбрана и Пашићева Влада, те српски Наследник Престола,

327