Nova Evropa

»Још би ми требало« — наставља Милетић — »рећи и о глазбеној вриједности „Порина'; али су о томе написала своју већ званија пера. Додао бих само, како би „Порин',, који и данас посве модерно дјелује, да је којом срећом приказан, рецимо у Прагу, након што је написан, прибавио Лисинскому интернацијоналну знаменитост, јер складатељ као насљедник Глуков у многом иде успоредо с младим Вагнером. У многом, његово је дјело готово реформаторско. У том погледу треба само да га испоредимо н. пр. с каснијим „Зринским. Док нам се омиљела ова Зајчева опера показује као композиција сложена од неко 32 измеђ себе слабо сувисла самостална броја, „Порин' приказује се већ глазбеном цјелином, у којој складатељ посвећује највећу пажњу драматском моменту .. .«

Што се тиче спољашњег успјеха првих представа овог дјела, ваља горњим Милетићевим ријечима додати још што пише историчар загребачког театра Милан Огризовић: »Највећи успјех у цијелој Милетићевој управи био је „Порин', који је изазвао у опћинству занос сличан оним првим илирским. Ма да су извађачи били код покуса занесени самим дјелом, ипак се нису надали тако бучном успјеху, и тако френетичном пљеску. „Порин' се до краја сезоне изводио шеснаест пута. — Тако је народно одушевљење исказало народну почаст складатељу патнику, а његову оперу учинило сталном кариком хрватског репертоара за каснија времена.«

Рехабилитација ова била је ипак пролазног карактера. Интерес за »Порина« у Загребу, пошто се исцрпло прво одушевљење, све већма је почео да пада, и ниједан покушај да се овом дјелу даде репертоарно трајан карактер није успио. Године 1904 у прољећу, »Порин« је доживио само три представе; у сезони 1913—714 (коју је као интендант предводио. Владимир Трешчец), дјело је давано такођер три пута. Чињеница је, да ни настојање каснијих директора и диригената загребачке опере, те режисера, да »Порина« оживе неком модернијом сценском поставом, није дјелу продужило живот у загребачком театру. Па и посљедње репризирање (Барановић-Строци) ове опере имало је тек пролазан и углавном патријотски карактер.

Унаточ свему овому стоји, да — што се тиче несамо нацијонално-идеолошког, већ и чисто умјетничког односа »Порина« наспрам досад изведене наше новије музичко-сценске продукције уопће — ваља поновити ријечи које је (1922) изрекао Широла (у свом »Прегледу повијести хрватске музике«): »Но исто су тако залуду тражили већи, моћнији развитак новије домаће оперске продукције, Берсине опере, по стилу толико ближе њемачком начину изражавања. Новаков, Широлин, Коњовићев првијенац, и Лоткине двије опере, ни-

407