Nova Evropa

јесу још увијек изнијеле онај прави изражај наш што га од времена Лисинскога тако жељно очекујемо. Покушаји су занимиви, доносе сваки по себи нешто занимивога, но засада је код тога остало. ..« Стоји, исто тако, да се ово дјело Лисинскога истиче надасве широком једром мелодиком, у којој је разлика између нашег нацијоналног и франачког миљеа доста оштро подвучена; да су поједини различити карактери добро истакнути; да је та мелодика у својој бити драмски довољно јака и театарски ефектна; да се сцене ређају на принципу контраста, и да све сцене заједно дају лијепо ·заобљену театарску цјелину; да инструментација одаје сигурну руку, и да се осјећа да је дјело присно, искрено. Поред ових одлика, ваља још истакнути, да романтично-патријотски садржај Деметрова либрета — нека драмски и музички одвећ статичка мјеста, непрекидно сива боја у инструменталном колориту, а поготово огромни размјер и развученост дјела распарчана у пет чинова и осам слика, — данашњег полазника театра не може а да не замара.

Све је ово писца ових редака потакло на мисао, да животно дјело оснивача и првоборца за идеал нашег изражаја у нашој нацијоналној музичкој продукцији, мученика Лисинског, треба приближити данашњем полазнику оперског театра, те тиме и репертоарно трајно оспособити за живот на сцени, па је у овом смислу разрадио детаљну основу драматуршке и музичке прераде »Порина«. Ову је идеју у принципу прихватио садањи директор загребачке опере (Крешимир Барановић), изјавивши се спремним да се »Порин« у првом реду драматуршки скрати, текст дотјера, а онда и музички можда ретушира, нарочито у погледу инструментације. Тако проблем »Порина«, уколико се тиче његова положаја у нашем оперском репертоару, сада чека на своје ријешење.

Чињеница, да оперска дјела осталих словенских народа, Лисинскијевих ' савременика (Глинке, Моњуска, Сметане), истом у наше поратно доба почињу да прелазе границе руске, пољске, и чешке домаје, упућује на мишљење, да смо још увијек на вријеме да ово наше дјело у подмлађену облику поново изнесемо на позорницу, па евентуално предамо и страном репертоару. Да то постигнемо, потребно је понајприје да сви наши оперски театри испуне своју дужност према оном нашем аутору који је — против најезде туђинштине у нашој музици — програмно истакао посебни »значај југословенске музике«, у име »домовине уопће«, и који је тај значај остварио у »Порину« на начин да још и данас многим нашим композиторима може да служи као ПИ Ријечју, да мртвом Лисинском узврати — »велики дуг.

Антун Добронић.

408

OOU