Nova Evropa, 26. 02. 1938., S. 37

мена посвећена Св. Марку Еванђелисти (код ископавања темеља сад је нађена архитектонска окосница старе апсиде, која по пропорцијама тачно одговара оној на тлорису старе венецијанске пркве). Црква је у ХТУ вијеку нешто повећана и ту је можда примила први печат свога готског обиљежја. Од потреса је пострадала у години 1502, а од страшних пожара године 1645. и касније још у два наврата. Године 1771 хтјели су је ради трошности већ и срушити, али је то спријечио цар Јосип И, пригодом свог посјета Загребу. Кад је црква, крајем ХТУ или почетком XV стољећа, примила обиљежја готскога слога с карактеристичним сводовима и луковима, није то готизирање било изведено по узору на сјеверне катедрале, које дјелују монументалношћу, него по узору на тосканске раноренесансне готске цркве, које траже топлину, свјетлост, те скулпторску и сликарску декорацију; зато су још онда велике плохе зидова остављене празне као да је украс фрескама на њима био задан већ архитектуром и концепцијом простора. И готски кипови на јужном порталу (уколико су још сачувани) говоре о потреби такве декорације. Шмит-Болеова »рестаурација« татарски је харачила по пркви: хармоничном помирењу романске базилике са каснијом тосканско-тотском архитектуром, које толиким црквама на читавом свијету даје неописан чар, наметнута је мрачна и јефтина шарена псеудоготика, која је убила готово сва првобитна класична обиљежја. Тај Болеов »Gleichschaltung«, Koju je као оркан прохујао нај. врједнијим и најстаријим загребачким црквама, спустио је поду пркви Св. Марка макар и уз цијену немилосрдног рушења главнога великог свода под црквом, који је стварао и заштићивао читав простор катакомба и крипте; те су катакомбе једноставно засуте шутом и покривене подом, а да се није обазирало на пријаштњи систем дренаже и одвода воде. Тако је први посао садашњих обновитеља био, да дигну под цркве, да учврсте темеље и уреде опет катакомбе; катакомбе су сада надсвођене цементним покровом, проведена је њихова канализација, пажљиво су очишћене и учињене приступачнима. Већ самим тим су спасли стародревну цркву од потпуног пропадања.

Онда се поставило питање простора. Читава је црква, након Болеове »рестаурације«, изгледала мрачна и врло малена. Истина је, романске базилике и не траже монументалности, не стреме у вис као готске катедрале; али није требало те већ задане пропорције угушити и још више смањити шареним осликавањем читаве

65: