Nova Evropa

мена посвећена Св. Марку Еванђелисти (код ископавања темеља сад је нађена архитектонска окосница старе апсиде, која по пропорцијама тачно одговара оној на тлорису старе венецијанске пркве). Црква је у ХТУ вијеку нешто повећана и ту је можда примила први печат свога готског обиљежја. Од потреса је пострадала у години 1502, а од страшних пожара године 1645. и касније још у два наврата. Године 1771 хтјели су је ради трошности већ и срушити, али је то спријечио цар Јосип И, пригодом свог посјета Загребу. Кад је црква, крајем ХТУ или почетком XV стољећа, примила обиљежја готскога слога с карактеристичним сводовима и луковима, није то готизирање било изведено по узору на сјеверне катедрале, које дјелују монументалношћу, него по узору на тосканске раноренесансне готске цркве, које траже топлину, свјетлост, те скулпторску и сликарску декорацију; зато су још онда велике плохе зидова остављене празне као да је украс фрескама на њима био задан већ архитектуром и концепцијом простора. И готски кипови на јужном порталу (уколико су још сачувани) говоре о потреби такве декорације. Шмит-Болеова »рестаурација« татарски је харачила по пркви: хармоничном помирењу романске базилике са каснијом тосканско-тотском архитектуром, које толиким црквама на читавом свијету даје неописан чар, наметнута је мрачна и јефтина шарена псеудоготика, која је убила готово сва првобитна класична обиљежја. Тај Болеов »Gleichschaltung«, Koju je као оркан прохујао нај. врједнијим и најстаријим загребачким црквама, спустио је поду пркви Св. Марка макар и уз цијену немилосрдног рушења главнога великог свода под црквом, који је стварао и заштићивао читав простор катакомба и крипте; те су катакомбе једноставно засуте шутом и покривене подом, а да се није обазирало на пријаштњи систем дренаже и одвода воде. Тако је први посао садашњих обновитеља био, да дигну под цркве, да учврсте темеље и уреде опет катакомбе; катакомбе су сада надсвођене цементним покровом, проведена је њихова канализација, пажљиво су очишћене и учињене приступачнима. Већ самим тим су спасли стародревну цркву од потпуног пропадања.

Онда се поставило питање простора. Читава је црква, након Болеове »рестаурације«, изгледала мрачна и врло малена. Истина је, романске базилике и не траже монументалности, не стреме у вис као готске катедрале; али није требало те већ задане пропорције угушити и још више смањити шареним осликавањем читаве

65: