Nova Evropa

Dabogme da me je druženje, pre оуева за затип пагодога, мзкого — па moje zaprepašćenje — uverilo, da sam na pogrešnom putu. Na moje čudjenje, morao sam posvuda utvrditi, da se o samoj biti Hapsburške Monarhije nije imalo ni najbledjeg pojma, čak.ni u inače dobro obaveštenim krugovima. A i sam narod živeo je u zabludi, da na svoga saveznika može gledati kao na ozbiljnu snagu, koja će u teškim vremenima zacelo onog časa Dokazati šta vredi. Masa je uvek smatrala Monarhiju »nemačkom« državom, te je zbog toga mislila da može na nju računati, Verovalo se да 1 %ц спава ргојј па milijune, baš kao i u samoj Nemačkoj; a smetnulo se potpumo s uma: Drvo, da je Austrija već odavna prestala da postoji kao nemačko državno biće; a onda, drugo, da unutarnji odnosi te države iz časa u čas jure ususret raspadanju. i

Ja sam tada tu državnu tvorevinu bolje poznavao nego takozvana zvanična »diplomacija«, koja je slepo — kao što gotovo uvek čini — srtala u naru= čaj zle kobi?...

Kakvog je smisla za Nemačku imao jedan savez, ako je nemstvo Hapsburške Monarhije trebalo da bude uništeno? Zar nije cela vrednost Trojnog Saveza za Nemačku i zavisila baš od držanja premoćnog položaja Nemaca u Austriji? Ili se zar mislilo, da se može živeti u savezu i sa jednom slovenskom hapsburškom državom?

Odnos i držanje zvanične nemačke diplomacije, kao i čitavog javnog mnenja, prema problemu narodš unutar same Austrije, bili su još više nego besmisleni, i graničili su sa čistom ludošću! Račumajući na savez, gradila se na njemu budućnost i sigurnost jednog naroda od sedamdeset milijona, a pritom se mirno gledalo kako se jedina čvrsta podloga za taj savez od partnera iz godine u godinu sistematski i nesmetlano potkopava! Тако je moralo doći, da jednog dana preostane samo »ugovoT« sa bečkom diplomacijom, a saveznička pomoć same države ode bestraga.

S Italijom je to već od samog početka bilo tako. Da su u Nemačkoj samo malo bolje proučavali istoriju i poznavali psihologiju narod4, ne bi ni za časak mogli verovati, da će se ikad Kvirinal i bečki Hofburg naći na zajedničkom frontu za borbu. Italija bi se pre pretvorila bila u vulkan nego što bi se ikoja vlada drznula za ljubav tako fanatički omražene hapsburške države poslati na bojište ma i jednog talijanskog vojnika, — osim da se bori protivu nje. Ja sam, više nego jedanput, imao prilike posmatrati u Beču kako plamti strasni prezir i beskrajna mržnja italijanske »naklonosti« prema austrijskoj državi. Nakupilo se bilo i suviše greha Doma Hapsburg4 protivu фан јапзке slobode i nezavisnosti u toku vekova, a da bi se to dalo zaboraviti, sve da je bilo i najbolje volje zato. A volje nije bilo baš nikakve, ni u narodu ni kod talijanske vlade. Stoga je za Italiju bilo samo dve mogućnosti zajedničkog življenja s Austrijom: ili savez, ili rat. Izbor je pao na prvu, da bi se za drugu moglo u miru pripremati.

Osobito otkako je odnos Austrije prema Rusiji sve više išao ususret oružanom praspravljanju, postala je nemačka saveznička politika koliko besmislena toliko i opasna. Bio je to klasičan primer, na kojem se dalo utvrditi nedostajanje svake veće i pravije misaone linije.

314