Nova Evropa

Још боље сведочанство недостижности и недовитљивости савременот људског ума, неспособности да се прилагоди развијању техничких изума и њихову позитивном дејству, те да их употреби за насушне потребе човечанства, које се множе и које постају све веће, пружа његова немоћ да правилно поставља и решава социјалне проблеме. Баш као да нико не узима довољно у обзир капиталну чињеницу, да свет бива из дана у дан шири и већи, да се нагло множи бројно и подвостручава бар свако пола века, па да природно — будући да свако хоће да живи међу људима настају све нови и нови односи рада, кретања, мешања, прилагођивања, живљења уопште. Додуше, они који су духовно водили људски род кроз последња столећа осећали су инстинктивно неопходност решавања социјалних питања, покушавајући да одговоре задацима који су им се на тој страни наметали; али, или су застајали на пола пута, или су застрањивали. Резултат је: данашња стална и акутна социјална и привредна криза, те услед тога пометеност водећих духова који се не сналазе и не разазнају у бујици проблема, насталих услед навале много. бројних нових милијона људских бића која траже своје место на сунцу; они троше снаге —- и своје и свих оних који иду за њима — у борби око споредних и малих циљева, и залазе на стрампутице, место да удруженим напором настоје да погоде главну мету и да изађу на царски друм. Након незапамћених привредних лутања и финансијских грешака, који су претили сломом читавога система, —- тде смо данас, и куда треба да се упутимо сутра, кад се сврши рат“ — То се пита, и о томе се ради.

На једној страни, друштвено и привредно уређење које се учврстило након победе грађанског сталежа над повлашћеним класама свога доба, те које је тада, пре стоипедесет година, — као природна реакција — налазило своје оправдање у социјалном развитку цивилизованога света, али које се с временом извртло у многом погледу у подвлашћивање и искоришћавање народних маса — радничких и сељачких — које су придолазиле у цивилизацију, па је постајало несавремено, а чији се главни носиоци, капиталисти, нису могли отети од својих очигледно застарелих појмова и метода, већ су их се и даље придржавали, и још их се држе, упорно и слепо, подржавани и потпомогнути сразмерно повољним привредним приликама у земљама демократских слобода, у којима је капитализам захватио најдубљи корен. На другој страни, одвајајући се идеолошки од демократско-парламентарног

351