Nova Evropa

оригинално схваћену историју талијанске књижевности, књигу песама »Хлеб и Вино«, те безброј есеја о великим религијозним и мистичким фигурама талијанског Средњег Века, из којих избија несамо хришћанско веровање већ и широко осећање човечанства. Његов првобитни, средњевековни и тоскански, католицизам, који је у себи носио трагове Фрање Асиског, Њоакима дел Фјоре, и Јакопона из Тодија, поступно се претварао у шире и дубље посматрање живота, кроз општељудску палинтенезу предвиђену очајничким ишчекивањем нове објаве Христа на земљи. Папини је тада осјећао да трагично откуцава Варавин час и судбоносни тренутак Страшнога Суда.

Успомена на те године остаје стално жива у немиру моје младости. Папини је живео тада у самоћи својих књига, заборавивши давно каванске полемике из времена неоидеалистичког »Леонарда« и футуристичке »Лацербе«, или се налазио у Кардучијеву Булчану, на граници између Тоскане и Умбрије, где је најзагонетнији конвертит нашег времена мучио своју фантазију и своју инспирацију. — За мене — говорио ми је тада Ђовани Папини, бацајући тужан поглед на тадању Европу, — све те кризе у појединим земљама немају никакво нарочито значење. Сви ти међународни спорови симптоматични су, јер обележавају једну општу кризу света. Светски Рат, у поређењу са данашњом светком кризом, значи врло мало или ништа; нико више није у стању да заустави човечанство у његову наглом срљању у понор. Први су цивилизовани људи веровали у Слово и у Писмо, народи су слушали Пророке, који су наговештавали страшну судбину човечанства и позивали их на пут обнове и испаштања. Данас човечанство не верује више у Беседе на Гори, сви су загњурени и изгубљени у бризи за насушним потребама. Нико не осећа заповеди духа, нити потребу да придигне главу. Пророци су давно нестали са кугле земаљске; а ако се понеки и јави, свако га сматра луђаком, и преко његових речи прелази бестијални материјализам грубота живота. Када речи и беседе не помажу, Бог тад шаље искушења и живе примере, да би човечанство на властитој крви осетило да је зтрешило, те да би могло доћи до окончања светске кризе. Али, против овог данашњег помрачења човечанства, није више довољно уобичајено искушење: прошли рат био је и сувише слаб и немоћан. Да би се човечанство освестило, потребна је ошита катастрофа света, и половина човечанства има да изгине, Из тог

страшног козмичког слома има да се спасу и очувају изабраници,

387