Nova Evropa

који ће на новој Нојевој Лађи да отплове у обновљену земљу и да запале нову светлост за нове људе. А наша бедна цивилизација страшних открића најбруталније технике, цивилизација непрекидног и неомеђенот рада и вечног напрезања, која. живи из бесмисла и која производи само за то да би производила, неостављајући духу нити једно окно да се надахњава, мора да се сруши и врати у свој ембријон, да угине истом оном заглушном хуком с којом је и отпочела да живи. Ова наша цивилизација није ништа из себе дала што је вредно да се одупре вредностима духа; она неће оставити ништа што би могло да утеши душу и срце. Озебли смо и изгладнели, — жедни смо духа и љубави. Срца су наша сломљена, наше душе спарушене, — нема никога на свету који би нам поново улио снате и љубави за Живот Речи, Духа, и Поезије... Тако је товорио Папини пре десет година. Његов средњевековни песимизам избијао је из његова бетовеновског лица, престрављена судбином Запада и човечанства. Седели смо на »клупи филозофа« у Булчану. Он је био забринут Русијом, његову мисао узнемиривао је слом Запада; и волео је да се мучи проблемом сукоба између Истока са Западом.

— Ја сам волео царистичку Русију — говорио ми је патетички, брончаним нагласком своје дубоке и мушке фирентинске речи, — волео сам је више него ову бољшевичку Русију. Упркос свих њезиних грубости и њезина застарелог неморала, волео сам је зато што нам је она дала Достојевскога, Толстоја, Чехова; она је у своме средовечном страху и реакцији створила колосе мисли, који су нас све поразбудили. Ова бољшевичка Русија усвојила је најгори материјализам, остварила и истакла Марксов позитивизам, избацивши на тај начин на површину најгоре творевине мртвога Запада. Истина је, она је покушала да реши многа привредна питања; она је унела просвету у мали пук, саградила небодере и палате, дигла железнице и настојала да стабилизује сав материјални живот земље на модерним основама. Али, шта све то значи према делима једног Достојевског! Ни Александра Блока исповести једног варварина и Скита, који пориче Запад и објављује ново време Истока, ни Јесењинов сутонски сентиментализам, ни Мајерхолдово позориште, не представљају ни близу оно што обележавају стране »Злочина и казне« или »Војне и Мира«. И бољшевичка Русија и идеје азијата Љењина мораће да се суноврате у неминовну светску катастрофу, јер су и оне последице ове исте активистичке и волонтаристичке, физичке и спортске циви-

388