Nova Evropa

лизације усиљеног прогреса и вечног напињања, која неизоставно има да се сруши. А ја ипак верујем, да ће у томе слому Исток — ex Oriente lux! — морати да изрекне нову, велику, и свеспасавајућу реч. Само што та неће доћи из ЈЉењинове Москве, нето однекуд дубље, можда из Гандијеве Индије. Исток свакако мора да се још једаред објави у своме значењу. А према једној старој легенди, у новоме слому света и центар Хришћанства вратиће се на Исток, где ће још једном да се окупа у своме првобитном извору и у своме праискону...

Такова сам оставио — пре десет година — Папинија у Фиренци и на тосканским бреговима, где је у непосредној близини средњевековне Лаверне живео неспокојан и забринут трагичном стварношћу тадашње Европе, Запада, и Италије. Данас је међутим Ђовани Папини осетљиво измењен. Десеттодишње падање Европе и искуство фашистичке Италије усекло је у њега и у његову физијогномију дубоку бразду смирености и сабрања. По трагу »величине« Ђозуа Кардучија, барда талијанског народног препорода друге половине ХТХ века, Папини се враћа Италији, остаје прикован уз њезине стварности, ослоњен на вечност њезине непресушне традиције. Кроз вечност своје Италије он открива Дантеа, за којега је »талијански народ предодређен од природе да кроји законе народима«, Макијавелија, који у талијанском народу види »твар у коју може да се унесе сваки облик«, Ђамбатиста Вика, који у Италији проналази основу »најстарије мудрости«, Ђобертија, који у Италији открива »слику творачке речи што отелотворује ствари из ничега и хармонију из каоса«, и коначно Мацинија, који изјављује да се »велика мисија Италије састоји у остваривању — посредством Европе — моралног јединства човечанства«... Оживљавајући на тај начин основне талијанске снаге, Папини верује, да Италија из данашње опште пометње једина може да спасе Европу и Запад. Свежином новог и подмлађеног убеђења, из овог песника тосканске земље проваљује нова вера у обнову Запада. Европски Запад умире у знаку материјализма; талијански дух и талијанска несебичност у стању су да Европу издигну из себичне хегемоније демократског и бољиевичкот атејизма. Ђовани Напини верује, да — на рушевинама демолибералне анархије — Италија Дантеове »Монархије«, Макијавелијева »Кнеза«, и Ђобертијева »Примата«, има да изврши религијозно, духовно, и политичко јединство Запада и Европе,

389