Nova Evropa

— Шта би требало учинити, да Црква узме активног учешћа у спасавању западне цивилизације“ — запитао сам Папинија. А он је одмах одвратио: — »Да би Црква могла данас имати ефуикасног утицаја у спасавању и очувању западне цивилизације, било би нарочито потребно, да се пред европску интелигенцију поново изнесу стара и вечна начела која владају Шрквом, али у новијем и живљем облику него што га представља меланколични монопол највећег дела католичких писаца и филозофа. Истина не може и не сме да се мења; али могу и морају да се мењају људска средства с помоћу којих се та истина преноси и исповеда. Ја имам чврсту наду, да ће баш противхришћанска искуства, кад буду допрла до крајњих граница, да изазову препорођај и распале пожар какав је некад преобразио и васкрсао живот. Када човек, који тежи затим да постане Богом, постане — кроз болове, несреће, и катастрофе, — уверен да је само човек и ништа друго, он ће с новим очима да открије и сагледа лик човека-Бога. Хоћу ту да надодам, да пишем нову књигу која ће имати за наслов ПМронађенирРај. У њој ћу настојати да, с душом хришћанина и песника, оживим и учиним да се осете све оне лепоте и сласти које свет — упркос апокалиптичке атмосфере у којој се утопила и суновратила Европа — још увек и данас пружа... .«

И Папини ме води у средњевековни Палацо Дела Парте Гвелфа, где оживљава круг проучавања Ренесансе. Он завршава речима: »Ово проучавање Ренесансе допринело је и омогућило да пронађем ону равнотежу између људског и божанског која није само тајна мудрости већ и среће. Ускоро ћу да напишем још две књиге: једну о Леонарду, и другу о Микеланџелу. То су два наша тенија који бејаху несрећни и ожалошћени у животу, али који су ипак дали човечанству богатства светлости и величине. Моја књита ЈТронађени рај могла је да буде написана само од старог скепштика као што сам био ја. Али ја се и данас још поносим својим песимизмом. И Достојевски је говорио, да је његова вера избила из огромне пећи сумња. Јер, највише наде рађају се баш у ономе који је упознао дно очаја. Зато ја не придајем велике важности безбројним Јеремијама и Хераклитима, који данас плачу на свим угловима Европе. Уместо плакања и роњења суза, боље је веровати и радити. Само тако моћи ћемо да спасемо ону Европу коју смо увек волели и ону цивилизацију која није само наш понос већ и наша најозбиљнија и најтежа одговорност.«

Богдан Радица.

393