Nova Evropa

проблему народности у Угарској, и Темперле ми је тада причао, како је с нарочитим уживањем слушао грофа Апоњија, који је пред њим грдио безочност неког »Зсолца Viator«-a!...

Међутим се »Шитање Јужних Словена« наметало нашој пажњи, па смо — у време Анексије Босне и Херцеговине, те Раухова режима и велеиздајничких процеса (Загребачког и Фридјунтова), — обновили наша путовања, и пошли у Хрватску, Босну, и Србију, али сваки за свој рачун и одвојеним путевима. ПШриликом своје прве посете Србији, Темперле се упознао с Миланом Прибићевићем, са којим сам се ја срео тек после Светскога Рата. Они се спријатељише, и стално су се дописивали од тога доба. Темперле је Прибићевића увек сматрао — с правом, како се мени чини, — неком врстом кључа за разумевање српске психологије у извесном правну; и он је знао како да му се приближи, и њему и другим његовим сународницима. После Миланове смрти, намеравао је — како ми је говорио — да напише његову кратку биографију; али не знам да ли је то учинио.

Године 1910, у лето, дошао ми је у Шкотску у посету Др. Јозо Смодлака, који је тада баш изабран био за посланика у Аустријски Рајксрат, за град Сплит; па сам тада наговорио и Темштерла, да пође с нама у шкотске брегове (»Highlands«), ma аутомобилу (који су тада још били реткост). Хтели смо једном и у југословенске земље да пођемо заједно; али до тога није дошло, поглавито зато што сам ја, пре Светскога Рата, као свој човек (»Ршуашејећтје«), могао путовати по свету лакше него Темперле, који је био везан за своја предавања на Универзитету у Кембриџу, па је и моја књига о Југословенском Питању (»Тће South Зјау Опезгбоп«) изишла већ 1911. Натичући се самном, у пријатељском смислу, он је отпочео да пише своју Историју Србије, али рукопис још не беше готов кад изби рат, па је био принуђен оставити цео посао док се није вратио из војске.

Отада је Темперле наставио да — напоредо — обрађује оба шредмета која су га подједнако интересовала: британску дишломатеку историју, и повест балканског нацијонализма. И није било случајно да су се — на крају — обе ове линије почеле приближавати једна другој, јер се доиста никоји други појединачни проблем није тако често и у тако опасној форми наметао пажњи британских државника кас баш Источно Питање. Његова шрва књига доноси биографију Ђорђа Канинга (Саппзп с), који можда понајбоље илуструје овај сусрет у историји: на једној

405