Nova Evropa

причање. На њезино писмо одговорио је барон Кун (9. новембра 1930, из Тулнербаха) овако:

»Одговарајући обратном поштом на Ваше писмо од 3. новембра, које сам данас при повратку с пута у иностранство овде нашао, хитам да Вас известим, да ми Ваш покојни супруг није нигда предао Статут Југославенске нацијоналне организације. Ја сам добро знао да постоји таква организација, али нигда нисам могао сазнати нешто поближе о њој. Према томе, дрска је измишљотина, да ми је Ваш пок. супруг предао поменути Статут. Овлашћујем Вас да од ове моје изјаве учините жељену употребу«. (Ова је изјава штампана у центињским »Записима«, у свесци за јануар 1931.)

Према томе, све особе које су могле нешто из непосредног искуства или запажања знати дале су јавно своје изјаве тврдећи, да нико од Црногораца није Статут предао аустријским властима. Одбрани на Загребачком Процесу било је свакако потребно, присилити Државног Одвјетника да прошири оптужницу и против Ђорђа Настића, па јој је стога добродошла тврдња, да су аустријске власти знале за Статут прије него што је овај — крајем јула 1908 — публициран у Настићевој књизи, јер би у том случају Настић био несамо пријавитељ него и саучесник у инкриминираном дјелу, баш као и остали које је он теретио. Познато је даље, да је теза одбране на расправи била, да Статут није оригиналан и да није писан руком Милана Прибићевића; али из изјаве главног оптуженог, Адама Прибићевића, ми сазнајемо, да је Статут био оригиналан, и да је био упућен преко Настића Петру Кочићу. Настић је морао знати коме је упућен Статут, па ипак у аферу није уплео Кочића, из чега се даде закључити да он на расправи није говорио све што је знао. Према свједочанству самог Адама Прибићевића, њему је са Цетиња нуђено, да га се ослободи илегално из затвора и да га се преко Црне Горе, средствима која би му на Цетињу била стављена на располагање, пребаци у Америку прије почетка расправе; али он ову понуду није могао примити ради својих ухапшених другова. Него, о свему тому не мислим говорити; има их позванијих који ће то можда учинити. А ја сам хтио једино истаћи, да ни нова литература — Ђоновић и Ћетковић — није успјела аутентично доказати учешће Црне Горе и књаза Николе у Загребачком Процесу.

С. М. Штедимлија.

194.