Nova Evropa

говим ударцима из трешњева топа нестати гордог Стамбула> Да, они су вјеровали у побједу правде преко њихова оружја, вјеровали су и појединачно и удружени. Они су вјеровали; да ће из њихове крви »понићи цвијеће за далеко неко покољење«. Наш човјек је свјесно приносио себе на жртву зато далеко покољење. Наш народни човјек, појединачно и удружен, знао је, да ће улазећи у борбу с бесконачно надмоћнијим противником претрпјети огромне жртве, можда сасвим подлећи. Улазећи у борбу мало је ко вјеровао, да ће се из борбе читав и жив вратити.

Карактеристично је за нашег народног човјека из прошлости, који је улазио у крвав окршај, да је ишао у борбу обучен у своје најбоље, свечано одијело. Јер је ишао са највећом вјероватноћом, да ће му то бити посљедње облачење. А народни јунак, борац за свијетле идеале слободе, себе са мога и свога народа, није смио умријети у ритама, у свакидањем радном одијелу. Као што је био узвишен и свечан сам акт борбе, и одијело је требало бити свечано и несвакидашње. У борбу је улазио да под сваку цијену побиједи, или да јуначки умре. Гесло је гласило: »Боље гробом, него робом«. Јер роб није човјек, већ предмет, ствар за послугу господара-побједиоца. А такав »живот« вије достојан човјека, и човјекова имена. За нашег народног човјека борца и ратника није било битно: хоће ли му бити мекан лежај и масна и богата трпеза, хоће ли бити заштићен од оштре непогоде, већ хоће ли себи обезбиједити слободу кретања, слободно ношење оружја, као спољни знак независности, слободно приношење Богу молитве уз звук црквеног звона; хоће ли моћи слободно да искаже своју радост, своје невоље, свој бол, да живи како он хоће и може. Ријечју, битно је било, врховни закон је био: бити слободан човјек, ма и наголој пољани, по сваку цијену.

То је морал и менталитет нашега човјека — све до јуче, све док су се водиле епске борбе за најузвишенији идеал човјеков, за слободу. А то наше јуче поклапа се с временом кад село игра одлучујућу улогу у нашој нацијоналној борби за ослобођење и уједињење, за социјалну правду, за општечовјечанска права. По сили општечовјечанских стремљења, наш примитивни човјек, наш сељак, био је иници-

357