Nova Evropa

морално, слабија од енглеске. »Нелсонова флота, са својим у далеким олујама свију мора прекаљеним бродовљем, које Наполеонова „Стапде Аптсбе' није никад угледала, а које је бродовље стајало између ње и доминације свијета«, према америчком чувеном писцу Махану, та Нелсонова флота кад се појавила, настаде најузбудљивије гоњење на мору које је до данашњег дана забиљежила повијест поморског ратовања, и 1. августа 1798 године, код Абукира, западно од Александрије, француска је флота уништена, и Наполеон је, потпуно одсјечен од Француске, »висио у зраку«. Посљедице овога пораза биле су несамо у војничком већ и у привредном по: гледу огромне, јер је и француска трговина, која је дотле у Средоземном Мору цвјетала, потпуно отуда ишчезла. Наполеон остаде са својом војском усред бунтовног становништва, без наде на повратак; пропаст експедиције била је само питање времена, упркос свих побједа што их бијаше извојевао на копну (међу овима и она код Абукира, против Турака, који су се тамо искрцали). Да му је, након напуштања војске (која је, послије двије године, децимирана, на енглеским бродовима враћена у Европу), повратак ипак успио, могао је захвалити једино својој огромној срећи. Но, што је било најзначајније, у цијелој Европи нестао је страх, који је тада као мдра притискивао народе, а воља за отпором оживила је, тако да је енглеска вјешта дипломација могла постепено опет организирати континенталне силе противу Француза... Разлози слома египатске експедиције, као и све недаће које су услијед тога стигле Француску, имају се тражити поглавито у енглеској превласти на мору, па су зато и сви остали подвизи Напомеона (међу њима »континентална блокада«) у његовој далњој борби против Енглеске, а прије свега и она са великим напором поново припремљена али не покушана инвазија за коју је од своје флоте тражио, да му »бар кроз шест сати осигура превласт на Каналу«, — били, на крају крајева, осуђени на неуспјех. Мако се Наполеон, и послије уништења фрацуско-шпањолске флоте код Трафалгара (1805), својим војничким генијем одржао још пуних десет година на континенту, дошло је (1815) ипак до Вотерлоа, па се и из овог види, да ни најсјајније побједе на копну нису биле у стању да изједначе крајњи резултат, већ су могле једино да га одлажу. Побједа је, као и у Другом Пунском Рату, дошла с мора.

401