Nova Evropa
сликао своју мајку живим сунчаним бојама, како "седи. пред кућом, под одрином, и како у даљини гледа сељачког младића који оре; а томе младићу расту у полусен у белој маглици, бела крилца на раменима! Силуета тога, тушевног орача је, наравно, симболична слика и прилика самог Ивана Мештровића: он је ту покушао гледати у душу своје мајке, како она себи представља његов рад ...« Мисао о срећи коју јој је Бог дао с Мваном и са синовима њу стално прати, па Др: Марушић прича, како је на једном селу пришапнула ч0банчицама, које су по народном обичају ојкале, овакав стих: »Није богат ко има волова, већ је OOU ко има: синова, = ои. 14 : : ;
пе моје мајке« — каже даље Др. Марушић — »то је једина жена коју сам толико заволео као да сам у њој стекаб оно што сам са смрћу своје мајке изгубио; а то ради њезине праведности и дивног осећаја: С њом разговарати, више је него читати књигу мудрости, — њезина је мудрост из црне земље и од тврдог 'камена, она доноси здравља, чистоће и радости кући у којој је. Она је анђео мира Мештровићевих двора. Лепа као дан, добра као крух, а једноставна као свитање зоре. Мз њезина разговора дува народна свежина,..« Такову смо је и ми нашли, који смо дошли иза Дра. Марушића, те који смо имали прилике слушати је и упуштати се с њоме у разговор; и не понавља се узаман реч »мудрост« у предњим наводима, — њезина животна мудрост и једноставна дубина посрамила би лако многог филозофа. Говорила је, полако и смишљено, као да чита из књиге, или као да цитира народну песму, — »као што трава расте или што поток тече да натопи ливаде соком«, како каже Др. Марушић. »Све разуме, и све опрашта«; али притом има оштар суд и реч пуну критике. Кад јој се Др. Марушић потужио једном на садање тешке прилике живота, она му 'одговара: »Ово су ти сада, куме, све ратни људи, па не ваљаду, кб ни ратни новци«. А мени је, пре неку годину, кад сам 10] донео неке њезине фотографије и повео разговор о народ“ ној ношњи, причала, да никад није скидала мараме с главе откако се удала, и да је увек одолела искушењу да набави себи скупље платно за мараму, јер — каже —- на боље се
лако навикнути, али је тешко вратити се, ако затреба; на горе!.. . :
75