Nova iskra

Страиа 20.

Н 0 В А

И С КРА

Број 2.

над личним пријатностима и ненријатностима, *) кад је у питању корист државна и народна. И они који су му били потчињени у државној служби, и они с којима је у друштву радио на разним политичким и културним, просветним и књижевним предузећима ваздан би знали наводити примера о Новаковићевој објективности, нравичности и увиђавности. Осуђујући страначку, бескорисну борбу, Новаковић је од 1884. до 1893. био истунио и из странке, којој ј» био један од оснивалаца. Тек на наваљивање својих пријатеља на ново је ступио у њу, а после три године био је и он међу „главним људима" који су „растурили" ту странку. ЕБегова спољашња, а у многом и унутрашња политика, добро је позната Србији и Српству, а исто тако и његов рад као посланика у Цариграду. Не спада у оквир овога листа, а не би било ни умесно још сад потање говорити о тој врсти његових послова ; али слободно се сме рећи, да се Новаковић и у тим пословима руководио оним истим врлинама, која смо напред истакли. Ну, ма колико да су ти послови доносили Новаковићу части, одликовања и заслужене награде ; ма колико да се Новаковић по њима истиче као један од првих наших државника, политичара, — опет за то, по свем што знамо, срце је његово остало, на просветном, научном и књижевном раду. Као што му је књига и рад на њој једно од најмилијих занимања, којему жртвује своје од тешких државних послова слободно време, -— исто тако, наставнички рад, као професора Велике Школе, остао му је, по његову признању, у најдражој успомени. Као ирофесор историје Југословенске књижевности, од 1874. до 1881., са неким прекидима, — он је, стојећи на висини савремене науке, узводио и своје ученике на ту исту висину: књижевно-историјским методом, објективном критиком, дубоком научношћу и широким погледима, а управо заносио их својим говорничким даром **) и свима врлинама, које смо у њега видели још као у гимназијеког наставника. Али, ако се Велика ПТкола, на жалост, и морала лишити једне од највећих снага које је икад имала, опет за то својим плодним, научним и књижевним радом, Новаковић је одржавао не само везе са својим некадашњим ученицима, него је *) Занимљив је, а обележљив, овај догађај Новаковићев опет е једним учитељем. Пред својим првим миштстроЈзањем, Новаковић је био одређен да прегледа основне школе у Крагујевачком Округу. У једном селу, учитељ га лепо дочека и угости. Новаковић је то примио као гоетопримство, које се указује, но леном српском обичају, сваком путнику и намернику, особито у местима у којима нема гостионида. Али, кад је дошло до оцене рада учитељева, Новаковић га по заслуви оцени. Учитељ, незадовољан с оцеиом, науми да учини нешто како би Новаковићу пресела гозба: затражи преко министарства да му Новаковић плати колико вреди та гозба. Лли некако баш кад је тај „рачун" стигао, Новаковић постане миниетар просвете. Учитељ, кад то довна, појури у Начелство, да опозове ту тражњу. Али, било је већ доцкан : Новаковић пошље му преко Начелства тражени новац. Крај свега тога, "тај ее учитељ за цело није могао потужити да му је ПоваковиК, као министар, учииио какву неиравду. **) Ни прво ни остада своја предавања није „читао* него је импровивовао,

све нове и нове стицао, управо за ученике је шмао цело интелигентно Сриство. 0 тој врсти Новаковићева рада, говорићемо у одељку за овим. (оВРШИТгЕ св) ЈА НЕ ТРДЖИШ ")... «Л"а не тражим да ми славе име Јер таштина не весели мене ; Ал' ја желим да вас гоним њиме, Да вас оно увек опомене: На груд ону што сад мржњом дише И на љубав — које нема више. Свршено је . . . . Приспело је вече И свечани пролетају часи. Дан љубави што бурнО протече Сад се тихо на западу гаси. После тога — сан развија крило И све крије што је негда било. 1886. год. | Војислав. ДВА РОДНТЕЉА (СЛИКА ИЗ БЕОГРАДСКОГ ЖИВОТА) -1фЗоново оиај свакидашљи, досадни посао : жиговање и разређиваље писама, бројаље препорука и одвајање: 176, 177, 178 .... Бог те пита колико ће их бити ! И то данас, то јуче .... то ће га и у гроб отерати. И сам увиђа колико је ниско на друштвеним степеницама; све би се дало трпети да сиротиња душу не претискује. Још кад дође претпостављени: „То не ваља, ово није добро !", а њему дође да изиде на сред улице и гласно плаче. А Станко из општине просто му стао ногом за врат због неколико динара. Рука се одмерено и несвесно диже и спушта, а у глави се котрљају црне, језиве мисли, једна за другом. Ето, толика писма промичу му преко прстију; у многима толико новаца, а њему једва крај стигне до половине месеца. Па му се душа учини пуста и разривена ко растурено огљиште. Живот његов тече у мраку ; он иде по каљаву путу, личи на коља што по глибу вуче претоварена кола. Сумрак се лагано разлева из углова по просторији зграде. Топло му је и загушно ; он отаљава несвесно свој посао устављајући се почешће на каквој нечиткбј адреси. Никада до сад нису са таком јасношћу излазиле стратпне слике његова жалосног положаја — човек гурнут са свога места и пута у животу, савршено пометен и поремећен; бачен у брлог крајње сиротиње, изломљен недаћама и борбом, стоји у животу без вере, без помисли да ће му икад синути ведри дан. У кондуит-листи испод љегова имена старији увек бележи „савесан, добар, скроман; може

*) Ову до сада нештампану песму пок. В. Ј. Илића уступио нам је г. М. Павловић, проФ., обећавши да ће од необјављених Војислављевих песама још по неку дати „Новој Искри." Ур.