Nova iskra

7. БРОЈ ВЕОГРАД 1. А1ТРИЛЛ 1899. ГОДИНЕ ^ ГОДИНА I.

ША ТАНАШЕ СЛИЧИЦА ИЗ ПРОШДООТИ МИХ СРЕТЕНОВИЋ

„ало је данас људи онако на његову препорцију. А он ти је био згодан за све. Није могла проћи ни слава, ни свадба, ни крштење, ни даћа, једном речи ни радост ни жалост, а да тамо не буде чича Танасије. Него, немојте ви одмах помислити, да је он био неки наметљивац, па се сам свуда туткао к'о „гра' на Божић"; јок, Боже сачувај. Не би ти тај непозван отишао, па да је тамо и владика и патрика. Дође му тако тек по неки домаћин кући, која је била на једном ћувику , готово под самом планином на крају. села. ■ — 0 ча-Тане ! Он већ зна шта је. — Баш неко собе ? пита чича Танасије, а брк му се већ смеши. — Ја! одговара овај. Женимо батиног Симу, па рек'о бато, ако мо'ш, овај, доћи да, овај, ашчијаш. Чича Танасије поглади своје густе бркове, напрћи усне и замисли се. — Не браним, рекне оп одсечно. Поздрави пријатељ-Јешу, и кажи му : доћи ћу. Тако су га ето свугде позивали. А ако 'оћете по правди, и. мали су и зашто. Мало је било ашчија као чича Танасије. Кад он зготови пирјан, прсте да одгризеш од сласти. Неки завидљивци чак су му пришили тај надимак, али му то још нико није у очи казао. Умео је ои тако изгрдити човека, да лепо у зем.љу пропаднеш, горе него најзубатија жена у селу. Иначе је био миран и питом, да га што 'но реч по трбуху газиш. Заметнути шалу и ајнак, нико није могао као чича Танасије. Ама мртва уста да насмеје. А некако и он сав, сав љегов изглед био је смегаан, па човек мора да му се смеје хтео не хтео.

Светолик П. РанковиЋ

Био је малог раста, али збојак, као неки завезак. На кратком врату стајала је доста велика глава која јесва обрасла у косу. Обрве као нечији бркови лепо су висиле над очима а у повијама се састале. Није се бријао, те се на .њих настављала брада с којом се помешали бркови. На и на носу била је густа китка длака. Кад га тако погледаш у лице, а оно све зарасло у чупу. Био је и смешан и страшап, особито непознатим. Рубина му, испод грла, иикада ни лети ни зими пије имала сапињача, те су му страшно чупаве прси увек биле отворене. Кажем вам, ко није познавао чича Танасија, уплашио би се од њега на први поглед. Особито кад се он намргоди и разрогачи оне круине очи, помислио би човек да је то сила, а овамо у ствари био је што паши казали „ни мушко ни женско". Још од ране зоре врвео је свет Соколу. Тога дана имали су Срби да виде оно што су дотле само у души желели, за шта су се тајом Богу молили. Тај дан био је дан радости у целој Србији, али се највише радовао народ Соколске нахије, јер тога дана, дотле бесни Турци, остављају град Соко и иду тамо од куда их је ђаво донео. Тесне улице Сокола — препуне народа Срба и Турака. Свакоме Србину читаш на лицу расриоки вњижевник . дост и милину, а Турци бледи и иепијени, мрка лица и мутна погледа, као да им је све живо помрло. Једно младо Туре накривило фесић, узело у руку шаркију, па би силом да је весело. Удари терзијапом преко танких жица на шаркији, а оне само јекну, тужпо одјекну, баш као тужни одјек срца његова. По улици читав крга и вагаар од натоварених коња, умотаних була и разних дењкова. Ту је и српска и турска власт. С једне стране стајали су Срби а с друге стране Турци. Срби су с но-