Nova iskra

С трана 110.

Н 0 В А

В рој 7.

стрпљењем чекали да се Турци већ једном крену, али овима као да се не иде, жао им је оставити огњишта свога. Између Турака иојави се једна гломазна Туркешања. Го му се врат отегао са читава педља. У руци му дуг трешњев чибук са симсијом. Погнуо главу, иа пуштајући густе колутове дима кроз дуге, густе бркове, стаде мумлати и зачикавати Србе, ко сме да му изиђе на мегдан да се порву. Срби су добили наредбу од своје власти да не дирају Турке, па ма им ови не знам шта говорили и ма како их грдили. — Ко губи, има право да се љути, рекао је капетан Србима. Неколико пута прошао је Туркешања испред Срба зачикавајући их и засукујући рукаве. У лицу дошао сав црвен ка и јеменије иа ногама његовим. Колута само оним закрвављеним очима из којих, рекао би човек, ватра сева. Све се ућутало.... Настала тишина као у гробу. Срби стали, оборили главе иа само гледе у земљу. Турцима опет расте перје од милине. Свакоме у очима можеш прочитати радост. Стала и српска и турска власт па сеире шта ће бити. Бесни Турчин, кад се нико од Срба не јаии, још горе побесни. Он отпоче грдити : — Рајо, кукавицо ! . . . На мегдан бре, на мегдан да се порвемо ! ... Онда шмикну на нос а укоси главу, па иде тако као дерач бик. У многога Србина закуца срце у грудима. Многима заиграше рибићи на телу. — Их, да ми је да .га само мало опипам за гушу! рече једаи младић своме комшији до себе. Али су Срби иоштовали заповест своје власти. Ћутади су и трпели су. Турчин не престаде грдити, пљувати и изазивати. На једаред, као неки завезак, паде иред њега један човек. Крупне очи разрогачио па стреља на беснога Турчина. Руком поглади густе чупаве бркове, а рубину на грудима још више раздрљи те се указаше снажне чупаве прси. Турчин стукну корак два назад, на стаде као укопан. Тај страшни човек клече на једно колено. Иза нојаса извади нож, чија се оштрица одсјаиваше према сунцу и забоде га поред себе у ледину. Засука широке рукаве на рубини, указаше се голе чупаве руке и снажне мишице. Наста тајац. Све се наже да види и престаде дисати изненађено овим догађајем. — Овамо, Туро! цикну човек. Ево, ја ти надам колена! .. . Ако ме обориш, кољи овим ножем, а ако ја тебе оборим, знам шта ћу ти урадити. Турчин је стајао као скамењен. На лицу за час неста онога црвенила а посу га самртничко бледило. Укоченим очима гледао је на човека који пред њим клечаше. Он промумла нешто, што се није могло разумети^ јер му је глас дрхтао и само се чула реч: „чибук".

— Брже остави чибуК, цикао је човек. Немам кад да те чекам. Турчин се полако уклони, чудно погледајући на онога страшног човека. Прође неколико тренутака. Нико ни речи не говори. Сви погледају кад ће се бесни Турчин појавити. Страшни човек клечи као укопан, и стреља очима па ону страну где су Турци стајали. Про1)е још неколико тренутака, али се Турчин не појави. Турци само оборили главе, климају њима и нешто гундоре. Про1)е доста времена, али ни гласа од јунака Турчина. Срби се склепташе око човека који је још непрестано клечао. Наједаред наста један општи смех међу Србима, јер тај јупак, тај страшпи човек, коме са мегдана побеже онако силан Турчин, није био нико други већ главом наш чича Танасије. * * * Кад су после, идући кући, запитали сељаци чича Танасија: — Бога ти, чича Тане, како ти смеде оном Туркешањи изићи на мегдан ? ПГта би радио да је пошао на тебе ? Он се само насмеши и поглади бркове. — 1Пта бих радио ? Побег'о бих ја од њега, к'о што је он од мене.

СЛШ М0.1Е МЕАВ1 (ЛУЦИ КЕМПФЕР)

' а ли ти је љубав рузка, рујна, нежна, ГГод сунчевим зраком што се развила ? — Нзено лишће кида дах северца снежна ; Не, таква ми љубав није нигда била. Да ли ти је љубав дрво горостасно, Које стабло снажно, круна лисна дичи ? — Из корена олуј чупа дрво ласно ; Не, на дрво ово љубав ми не личи. Да ли ти је љубав кам сред мора бурна, Кој' пркоси валу што му груди бије ? — Стена је у мору пуста, хладна, тмурна ; Не, љубави моје ово слика није.

Звездица, је она, краси свод небесни, И казује земљи њене путе нраве ; Вал жубори шумно, олујина бесни. А звезда се смеши са висине пла.ве,

С. Д. Мијалковић.