Nova iskra

Страна 164.

Н 0 В А

И С К Р А

Број 10.

У напрасном ходу њеров се капут на једном бијаше дигао изнад десне бедре, као да га је невидљиво ацално перо у вис потиснуло, и сада, док сјеђаше једнако нридигнут остајаше. „А што ти је то испод капута ?" — упитах га, да сврнем разговор и да задовољим своју дјетиљску радозналост. Он се прену, обазрије се зазорно около себе, тури руку испод капута и извуче из џепа на гаћама дугу плетену канџију са дрвеним дршком. „А што ће ти то Лазо, заклињем те Богом ?" упитах га сав у чуду. „Ово је за немирне часове, љубави моја" —прихвати оп разабраније нешто. — „Не да ми се никако обноћ сиавати, па и кад нијесам у служби шуљам се по граду и вребам ; то сам научио у чети, ал' овђе немаш да увребаш кога. Сабља је сувишна, па то толико, да нешто у руци имам, купио сам ову канџију с којом гонам и бијем нсе и мачке ; чуј само како пуца" ! ... — и он збиља стаде да млати по кочијашку. Дотрча газдарица и застаде у чуду на вратима кад угледа у мојој соби полицаја. „Љубави моја — рече јој, поздрављајућ по војничку — зар си се препала ? Кушао сам овђе пред госиодаром ову канџију, па јеси ли чула како добро пуца ? ■— и он опали још једном. ■— Знаш, кад ухватиш добро кучка савијеш га по трбуху тако да се свс превија. Али прекиде он на једном — ђе је моје писмо ? Сад ће брзо да затворе пошту." Предадох му лист, радостан донекле што нећу више одговарати нањегова неумјесна питања, ал' ипак непријатно дирнут што ми тај земљак није потпуно свој, што га уз јунаштво разборитост не бијаше дотакла. Па бадава, крв није вода! „Госнодару — рече он, опраштајућ се достојанствено — Богу, па теби — ево овако ! — и дотаче се капе —- ти знаш ђе сам, па ако што зажелиш намигни само ! — Господарице, ■— настави окренув се газдарици —ја те поздрављам као мајку своју!" — Окрену се на ђоновима, пљуну још једном, па ишчезну као вјетар у вечерњем сутону, ударајућ немило дугом сабљетином о басамаке, на велико чудо и упрепашћење газдарице која живљаше мирно и осамљено као у самостану. Послије тог састанка вићох још неколико пута по спљецким улицама Лаза полицаја који ме увијек најљубазније нредусреташе и поздрављаше, а у касно доба ноћи често неопажен из далека праћаше, бојећ се можда, да ме ко путом не закине. Он се бијаше извијестио за наше виђеније људе те их такођер надгледаше и праћаше, скивајућ непрестано у својој фантастичној глави завјере, мучке нападаје, издајства, крв, смрт! У кратко: он бијаше постао популаран као иикакав полицај до тад у Сиљету. Аутономаши дрхтаху од њега а Хрвати му се дивљаху и обожаваху га просто, опажајућ, али не само уњегову присуству : ^Грехота да је Србин !" Спљецки сокачки дерани, који га у хрвацко-аутономашким изгредима слијеђаху и као свог учитеља праћаху, бијаху га прозвали „Лазо хеп" и „Лазо усташа". Н>ега не љућаху Бог зна како ти називи, а кад би га какав одважнији деран с тим именима јавно поздравио, смијуљаше се злобно Лаза и прихваћаше: „Богме мали чувај се да ти не буде управ „хеп" ако Лаза задбиљ устане па тс шчепа." —

Једне неђеље пробуди ме раније нег обично служавка и навијести ми опет Лазину иосјету. ЈЈремда још у постељи, наредих јој да га унутра пусти. С читавим нарамком цвијећа ступи Лаза у моју собу смијешећ се блажепо. „Не могу ти, брате и л.убави моја, остати ама ни по трена — рече он журно — ево, само да ти ово предам, па збогом!" Ја ванредно волим цвијеће, ал' ми у том тренутку не наде ни на иамет да му се дивим нагађајућ окле је п зашто је ту у толикој множини ? „Али што је и окле је то, ако Бога знадеш ?" — запитах га онако успаван. „А ево цвијеће, као што видиш, љубави моја — одазва се он. Видио сам те ја неки дан, болан, како се с „младом" разговараш, па сам одмах помислио, да јој не бп жао било кад би је цвијећем даривао. Не разумијем ти се ја у те ваше лацманске пркеланије, али опет вЦох што ђаво хоће и воли; ево накити је, господару, па кад је накитиш, не заборави ни свог Лазе" — па то рекав, просу читав нарамак што по наслоњачи, што по патосу. Захвалих му најусрдније, па надовезах: „Али што је требало толико, заклињем те Богом ?" „Па нек ти буде за мјесец дана — рече он — тури га у видро или у каблину, па је сваку вече можеш обрадовати." „А ђе си га убрао, молим ти се ?" — запитах. „Е да . . . . још ћу га брати — осјече он — Био сам ноћас у опћипској башти, па. ми, брате, крв ударила у главу. Што ту то цвијеће стоји? иомислио сам : боље да га поклоним господару да с њим дарива младу. Извадио сам сабљу и тако сам ти ево ово нокуиио." „А зар не знаш да се то не смије радити ?" опријех. „Е. ... не смије! растегну он — вала нек' ко дође да ми то забрани у оно доба, па ћеш чути како је прошао ! Е . .. . мој соколе, да сам ја пазио на све што се смије и не смије, не би ми ни глава на рамену била.... Али, збогом !" — прекиде он и отрча као вјетар оставив и моја и кућња врата отворена широм. (овгшиљк ов) ВЕЧЕ НА СЕЛУ лушам поточић како жубори И како славуј у лугу пева, Слушам како ветрић шумори, И љуља класје плодпих усева; Гледам где ноћ нечујно слази, А врело сунце за брег залази ! Природа трома и расејана.... Седим' и гледам даљине плаве, А дух се маша небеских страна И чека звезде да се појаве .... 1895. г. Оокољаиин. Ч ;