Nova iskra

Број 11.

Н 0 В А

ИСЕРА

Страна 187.

СРПСКИ комлдн у к. с. НАРОДНОМ П030РИШТУ

(нАСТАВАк) сад, ка.д тако ствари стоје, шта може Позориште да ради? Кад се надионална трагедија не прима, гата ће да ради Позориште с њом ? Да је уклони са репертоара? Због чега ? Зар због тога што ова није у милости код нублике? Па лепо, али онда Позориште треба-да уклони с репертоара и страну трагедију и страну модерну драму, јер ни ове нису у милости код публике. (Јамо што би такво решење ствари било апсурдно. Једино решеље које се може усвојити, то је да Позориште даје националну трагедију, при свем том што је публика не воли. Јер ако публика нема укуса, нек јој Позориште васпитава укус. Ако публика не воли трагедију, нек јојје Позориште омили: трагедија је тако исто цењена књижевна врста као и свака друга и Позориште мора да навикава своју публику на њу. И да је оно до сада тако чинило, публика би била спремнија и бол.а. Да је, на пример, на наше комаде ове врсте, Позориште више навикавало своју публику, публика би их више и волела.. Али гато је до сад пропугатено, нек се сад накнади. Позоригате не може бити без трагедије, то је ван сваке сумње. И сад, ако Позоригате нема публике спремне за ову трагедију, нек је спреми за њу. А ако хоКе да је спреми, нек даје трагедију. То је начело просто и старо, оно је познато свуда и примењивано је с коригаћу. Познати Француски критичар Сарсе, којем впљда нико неће одрицати познавање позориганих прилика, наигаао је, у својој студији 0реиертоару Француске Комедије, и сам на то начело. Он налази да је „за одржавање једног репертоара један од првих услова да се комади тога репертоара непрестано износе пред очи публике како се, вели он даље, публика не би одвикла од идеја које ти комади представљају, ни од Форме која им је дата, и како не би у њима налазила само једно мршаво и хладно литерарно-археолошко задовољство него како би јој они увек изгледали пуни живота и чак по гдекојим странама и сувремени." Сарсе, даље, налази да је Француска Комедија зато и одржала свој стари класични репертоар што се тога начела држала. И сад кад је то начело тако сигурно и кад је с њиме Француска Комедија успела, нек се и нагае Позориште њега држи па ће и оно успети. Негс, дакле, дај^ нага репертоар па ће навићи публику на њега. Ствари ће, истина, ићи споро, али, кад је стање Позоришта болесно, наравно да је и опорављање споро. Кад иублика никако није досад васпитавана, наравно дају је тегако сад васпитавати. Само, ако је тешко, бар је могућно. Ако публика није спремна, она је бар послушна и то је њена врло добра страна. Видели смо, на пример, да она долази на Шекснирове комаде. Зашто долази? Зато што је чула да га цене, не због чега другог. Она ће, дакле тако исто доћи и на остале писце кад за њих то исто буде чула. Она ће, најзад, доћи и на народну трагедију кад види да се ова цени. Доћи ће нарочито данас, ако некада није долазила. Јер данас се за наше старе писце више пропагира него пре, и публика се више навикава на њих, и Позоригате, према томе, има, за старији народни репертоар, боље услове данас, него што их је имало онда кад је са овим репертоаром пропало. Услова, дакле, ипак има за нага репертоар, само је и то један услов да га Позориште никако не забацује. И то је и први услов још. Управа ваља да буде свесна потребе овог репертоара, и да гледа да му, на све могуће начине, прибави важност, подигне цену и нађе места код публике. Противно оном гато се досад често чинило, наиме да се из свечаних представа позоришних (подсећам на прославу двадесетиетогодишњице Позоригата), изгони национални репертоар, треба гата више тражити нарочите

прилике које се у корист овога дају експлоатисати и које му могу нарочиту важност дати. Треба, као што је већ почето, завести Француски начин светковања старијих драматичара и давати, с прологом или без пролога, комаде паших старијих писаца, на дан рођења њихова, кад су то, наравно, писци који такво светковање у главном заслужују. Затим, и опет противно оном што је до сада чињено. треба наше комаде боље износити пред публику. Најпре, не допугатати да глумци по својој вољи скраћују текст комада. *) Затим, кад се набавља.ју декори и костими, треба их најпре за српске комаде набавити. И гато је важније од декора и костима, треба, код ових комада нарочито, на глумачку игру пазити. Ако није могућно боље глумце имати, треба бар, као гато је од скора почето, држати већи број проба за те комаде него гато је то до скора за нотребно сматрано. И, напослетку, треба и осталим начинима заинтересовати свет за национални репертоар : преко новина и иначе. Средстава има доста и моје није да их казујем. И нека се управа користи свим тим средствима а уз то, нека пази на избор комада, па ће успети колико се може. Ако пропадне с покугаајем, нек покуша изнова. И ако и опет пропадне, нека и опет покугаа.. Што рекао онај: кад се сто пута пропадне, треба сто први пут покушати. У осталом, ствари не стоје тако рђаво као што смо их ми представили. Ако је публика онаква какву смо је ми показали, она није сва позоришна публика. Ми смо говорили само о публици која посећује вечерње представе : на ону која на дневне представе долази, нисмо до сад обраћали пажњу. Та је нублика, међутим, много згоднија за национални репертоар. Састављена, у главном, из занатлија, ђака и деце, она или нема великих претенсија у опште или има више поштовања према народној драми. И после, та публика никад не оскудева Нозоришту. Какав је Београд недељом или празником после подне, једино место у коме се може забаве наћи, то је Позориште. Зато су дневне представе увек добро посећене, скоро независно од комада који се даје. Публика којанањих долази, доћи ће ма какав јој репертоар Позориште пружало. Некјој, дакле, Позориште иружи паше старије комаде, она ће и на те комаде доћи. Код те публике је, дакле, осигуран цео наш национални репертоар. Кад је на пример, Банова Мерима нашла зимус места у дневним представама, наћи ће га и остали комади његови. Кад се Стеријин Дечански до*) При представи 1 >аново М е р и м е опалио сам доста скраћивања и измена. Да ди су те измене дошле од глумаца или од самога иисда, иисам имао прилике видети. Познато је, међутим, да је сам писад своју драму штамиану нрви нут 1851 издао прерађену 1889 (издање С. К. Академије Наука). Видо би од значаја, по само познавање писда и његове поетике, видети које су измене у нреради учињене. Као прилог томе, наводимо једну од тих измена која сведочи како се писад трудио да увек иде за лременом, тпто му се свакако у корист може уписати: Арамбаша, једна од главнијих личности у комаду, причајући како је из Босне прешао у Србију да војује под Карађорђем, прича и зашто је посде из Србије отишао и наводи овд узрок (издање од 1>89, чин II, сд. 3): »Пошто народ под злокобном срећом »Опет влону, ја шћах да с' уклоним, »Ад 1 витешки Мидош Обреновић »Задржа ме, опет Србе диже »И, очистив земљу од Турака, »Мир углави с њима. Ја не могох »Мир свикнути, па се обазирах »Око себе ђе да посла нађем: »Куд ће суза ако пе на око'? »Куд бих и ја до у Босну бједну?« У тексту из 1851, међутим (занамтити годину!), оп иаводи други узрок: »Там 1 , (у Србији) и остах догод Карађорђу »Светла глава с рамена не падне, »Издајнички у сну оборена, »,Тох срамоте ! од срб'јанске руко. »Тад из црне Шумадије одох,« ит.д.