Nova iskra

Страна 380.

НОВА ИСКРА

Број 11

ЛАЗА ПОЛИЦАЈ ПРИПОВЈЕТКА Д. 'ЈБ. ОМЧИКУСА

М(свршетдк) ослије неколико дана приповиједаше ми један школски друг, како је, враћајућ се послије поноћи с теревенке, гледао у опћинској башти једног човјека голом сабљом у руци како млати по цвијећу, те уз псовку довикује : Нека, нека, да Бог да и моја глава овако са рамена пала! Само се по себи разумије, да се послије неколико дана ствар по Спл>ету проћукала и да су ми се многи рад цвијећа препоручивали. Говорило се и то да је Лаза долијао и да ће га брзо са опћине отјерати, ал' се при свем томе не нађе брка да тужи „усташу". Једно послије подне, баш лицем на светога Анту, неко необично весело свечано расположење у граду Спљету. Бијаше крсница Бајамонтија некад моћног вођа аутономне странке. „В елики варош" најглавније спљецко преграђе и тадање легло аутономног живља, бијаше накићено барјацима и ћилимовима, а кроз неспретне тијесне каљаве улице одјекиваху све јаче и више свечани поклици : „Еуу1уа Вајатоп1л !" По изразима лица могао си опазити неко немирно расположење, а затварање дућана, честа полицајска јата, одјеци поклича и мукло звиждање из далека навјешћиваху сами по себи олују у ваздуху —- обичну партајсхсу грацку гунгулу, тако честу задњих деценија у Далмацији. Само се по себи разумије да Лаза полицај бијаше оправљен у велики варош. Ко га је то послије подне видио, тешко ће га заборавити. Под непрестано накекереном полицајском капом, његово сунцем озарено лице сијеваше задовољством као да на нир иде. Пун достојанства, свијестан службе своје, поносит што га се сви боје завириваше он у сваку кућу и крчму и даваше налоге' људима њему подчињеним, са држањем генерала каква који се на одлучну битку спрема. Сутон се све то више хваташе, аутономна музика удараше под „^аМпе^до (Н 1еШп'а", недалеко од великог вароша, правећи на тај начин овацију вођу своме, густе поворке свијета тискаху се амо и тамо, а покличи : „Еуу1уа ВајатогШ"! одјекиваху да се небо проломи. Лаза бијаше сав у ватри трчећ' од једног до другог полицајског чопора, од музике до уласка у велики варош, од аутономаша до Хрвата. Не изгледаше он као редар, већ као војсковођ какав, предпостављајућ у својој глави два на смрт завађена табора, који ће сад један на другог ударити и клати се до коначног истријебљења. Мрак бијаше пао у велике а град се свечано заоденуо раскошном илуминацијом. Умјетне ватре продираху ваздух, осијавајућ' силну свјетину на Мармонтовој пијаци, која кинљаше као какав паклени котао, искаљујућ' се у све то жешћим и очајним усклицима : „Еуујуа ВајатопИ!" дочим с друге стране, с мора учесташе звиждање и покличи поруге. „Сервус, Лазо хеп !" продера се некакав деран, пресјецајућ' Мармонтову пијацу и трчећ' према најгушћој гомили свијета. Пренесен у царство духова стоструким паклом и гневом у души што тај свијет „не почимље више", разјари се као лав Лазо, те потегну плетену канџију и дохвати тако. вјешто и немило по ушима дерана, да овај застаде од бола. Стаде га вика и заномагање, дотрчи мноштво свијета и неколико полицаја, ал' видећ' да је ту Лаза, нико се не усуди ни писнути. „Водите одмах овог малог лупежа у слипић *) — нареди Лаза двојици под-

*) Притвор.

чињених редара — а кад ја тамо дођем даћу муја што га иде !" Прихватише људи дјечака из Лазиних руку, те га сва у плачу поведоше, кад на једном осу граја и галама, као да се страшни суд догодио. Полећеше неколико камења и гњилих лемуна и настаде у свјетини таква гунгула, е крај с крајем нијеси могао саставити. Лаза вичан на те појаве призва оштрим п одлучпим гласом подчињене редаре, окрену се с десна на лијево, да уочи окле је ватра планула, па видећи да из великог вароша камење највише лети и гласови се најјаче разлијежу, сурну као олуја тамо, довикујућ' својима : „Уза ме само !" турајућ' и разгонећ' свјетину и дерућ' се достојанствено : „У име закона, у име закона, људи!" У великом варошу уз то гораше ватра, она незнатна грацка партајска ватра, којој се сутра дан од срца смијемо и заједљивим и смијешним тоном приповиједамо о разбијеним главама и о недузкно добивеним ударцима, као да су те разбијене главе и ти ударци друкчији ;нешто од разбијених глава и удараца у рату. Повод свој тој покори бијаше дала нека одушевљена пиљарица која у патриотском гњеву бијаше ударила по губици папучом једног опћинског заклетог редара. Послије тог незнатног догађаја створише се одмах два још незнатнија противна табора; дерани и дјечурлија потегоше камење и гњиле лемуне и настаде онај страх, гужва и гунгула, који у себи ништа не значе, већ су због тога карактеристични што се у њима никада не зна' ни ко пије ни ко плаћа. Лаза уз то бијаше стигао на улазак великог вароша, ступајућ неустрашиво напријед и дозивајућ неирестано подчињене редаре, који у гужви, а можда и рад страха све ријеђи постајаху. Премда не имађаше никаква нрава, он бијаше потегао сабљу од бедрице и урођеним јунаштвом тражијаше отпор — тражпјаше непрнјател.а : дочим у ствари пе наилазаше већ на престрављена лица која у муци и покори тиске викаху, као ван себе : „Нисам ја! Пустите ме! Ајме мени! Госпе моја!" Лазо бјеснијаше од љутина што не може да „дохвати" никога, кад му једно момче, стругнувши у гунгулу довикну: „Браво Лазо, живилинаши!" „Живили наши!" прихвати ти Лаза с одушевљењем, завитла у вис бритку ћорду, па као да ће сад на непријатеља јурнути, окрену се јопх једном да прибере своје који уз то бијаху ишчезнули, као да су у земљу пропали ! „Ах .... козе једне !". . . поче Лаза, ал' не доврши, јер га жена једна раздражена покличом : „Живили наши !" погоди са другога спрата хрбињом једнога врча тако жестоко у слијепо око, да крв одмах обли, те паде онесвијешћен на земљу. Настаде збрка и покора, настаде чудо невиђено ; облада духовима она пуста страва која се и пред мирним мртвачким одрима истиче. Жене падаху онесвијешћене, као бундеве, дјеца се дераху као ђаволи, момци нагнаше бјеж.ати, не нознавајућ' у бијегу брат брата, ни отац сина, прозори се силном хуком почеше затварати, звона ударише, а вика и запомагање одјекиваху по сву г да, дочим из гомила, које још не бијаху видјеле Лазину судбину, лећаше као киша камење и гњили лемуни уз очајне покличе : „Еуујуа ВајатопЦ," Најразповрснији и пајчудповатији гласови разносијаху се брзином вјетра по граду Спљету, те баснословно повећани приповиједаху побједу „Аутономаша" и хрвацку погибију. Са свих се страна разлијегаше : „Ено, велики варош гори! Поклаше наше ! Падоше у мах мртва три полицаја ! Бјежите ко може ! На ноге, браћо, задавише наше"! а као зачин свем томе паклу продираху са прозора поклици : „Живили наши ! Еуујуа ВајатопИ !" па звиждање, урликање, вика, а поврх свега празне све грацке улице. У ствари не бијаше већ неколико лагано рањених глава, Лаза полицај онесвијешћен у великом варошу и