Nova iskra

Стглил 222

Н 0 В А

И С К Г А

Б гој 13 и 14

ПОБРАТИМОВ ЛЕК СЛИЧИЦА ИЗ II г о ш л о с т и - МИХ. СРЕТЕНОВИТ. Од вајкада пазило су се куће Танасића и Ивковића. Љуба,в, која је та два дома везивала, и ако није била родбинска, опет беше иеирекидна, јер јо од Бога благословена... У толиком земану, никада један другом не учиии ни најмање пгтете, нити какве било иотре. Стари Ива Танасић и Јова Ивковић, живели су као браћа, увек притицали један другом у иомоћ и вазда били спрожници. А ту леиу слогу своју предали су они и доци својој. Ива своме Ранку, а Јова онет своме сину Радоју. И Ранко и Радоје родише се некако у једно време. Заједно су расли и одрасли, заједно их весели родитељи крили од бесних и пакосних турских очију... У оио црно доба, кад Србин беше роб, он не само да нијо смео ни могао имати светла оружја, лепа одела, добра хата, или тако што друго, него није смео имати ни добра детета... Имаш ли лепо женско чољаде, а опазе ли га турске очи, већ си га изгубио! Женску чељад одводили су на иешкеш пашама и беговима... Ј е ли ти Бог подарио мушкарчића лепа и наочита, грабили су га Турци, одводили собом и турчили, иа од њих стварали љуте српске крвопијо јаничаре. Ранко и Радоје беху деца као две златне јабуке. Благодарећи само смотреносги својих родитеља, они су расли и одрасли као Срби... Турско око није н,их никада спазило... Беху момци здрави као дрен, а леии као девојка. Кад иде, кад ради, кад говори, из свакога бије једрина, чисто осећаш опо здравље које те запањује, које те оживљава, које ти срце разигра и развесели. Један без другога нису могли бити ни једнога дана, ни једнога часа... Било јо још другова, али њих два беху одвојили. Нека један само засвира у своју Фрулицу чак у иотесу, други би га по њену гласу познао. Позпавали су један другога чак и по ходу, докле само очи могу догледати. И како су они расли, расла је с њима напоредо п љубав, коју су им родитељи у срца уцепили. И кад старци иомреше, а деца на снагу настадоше, продужише и даље живот пун љубавн и милоште, једног дома нрема другом. Што воли Ранко, воли и Радоје, а што један мрзи, мрзео јо и другп. У једноме се само нису слагали: Ранко је волео као небо нлаве очп у своје Милије, а Радоје би и живот дао за она два црна, крупна ока у лепе Милице Вујанића. , А Милија II Милица зналс су за слогу и љубав својих јарана, на су и оне живеле као рођене сестре. Знале су још н то да су иобратими, н да ћо Ранко Радоју о свадби деверовати... Али у то баш време ниједноме српском спну не беше до сватова. Сваки је само погледао како ће се свршити крајина, која је с Турцима срећно започета. * * * Дође и 1813. година. Српски понос, дика Крајине, Хајдук Вељко, иозиваше Србе Неготину, да се бране од бесних Турака, који се баш тада као мрав размилеше по китњастим селима лоие Србије. Ранко и Радоје потражише скривено оружје, и иохиташе тамо гдо се лије крв за спас и слободу Србије... И наста љута и крвава борба И Вељко јуначкн паде— Неготин заузеше Турци Ну, поред те жалости и несреће, Ранка беше савладала болест. Из дана у дан окупила га давити грозница. Она већ беше изгубила и свој ред. Хватала га је кад стигне: и јутром и вечером, и дању и ноћу... Од момка једра као пуце, грозница начипи бледу сеичицу слабачку каовејка... И норед свога тога, он не хтеде отићи кући, не хтеде оставити бојне другове своје. Милијо му бешо ту и умрети,

него се од друштва раставити. А најжалије му беше оставити свога побратима Радоја. Та они се нису нигда раздвајали. А побратим је лебдео над њим као мајка над јединцем. Све што је знао и чуо, употребио је, али се лек не нађе... Кад Вељко и Неготии паде, Срби измицаху испред Турака, али болесни Ранко није могао ни маћи. Турци се иримицаху све ближе!... У срнском логору наста узбуна, метеж, иа се онда све даде у бегство, да спасава себе и своје на дому. Тужно беше погледати оио место, где се Срби до јуче веселише. Наста пустош. Нигде живе душе, само покрај једне ватре стоји Радоје, а пред њим крај ватре, тресе се од грознице његов побратим. Од мучна живота и Радоје беше блед, изнемогао и једва се држао на ногама. Он се благо наже своме побратиму. — Побратиме! прошаиута он. Ранко отвори очи. — Хајде да идемо. Све живо оде, ето Турака, живе ће нас похватати. — Не могу ти се, иобратиме, нн маћн!... — Пашћемо Турцима у шаке! — Шта ћу, роче Ранко тужно Ти бежи, а мене остави... — Зар тебе жива да оставим Турцима ?... Ранко климну главом. — Не, нобратимс!... Онда се као нечега сети. Љцем му нрелети као нека сен радости. — Нећу те жива оставити, побратиме. Носити те но могу, јер и сам јодва се држим, али те но дам жива Турцима да те касапе, да ти ни гроба ис знам. Слушајући ово Ранко бешс упро очи у њега. Лице му дође још блеђе. Радоје му беше страшан. — Шта си наумио, побратиме? запита он. — Не дам то Туцима, нобратиме! Волим те ја својом. руком убити и сахранити!... Бар ћу знати где ти јо гроб! Раико укочеио глодаше у њега. Очи му се још више помутише, сузе се у крају ока скупише н скотрљаше низ бледе образе. Уснице су му дрхтале, он једва шаиуташе: — Немој, побратиме, љубави ти наше!... — Морам побратиме!... Помоћи ти не могу, а недам те Турцима! И Радоје извади и загледа пиштољ. - Немој побратиме, тако ти соли и хлеба, молио је тужно Ранко. Остави ме жива, можда ме неће наћи Турци!... Радоје се саже. — Да сепољубимо, Побратиме... Опрости ми а и Бог ће ми ваљда оиростити, јер зна да оно што чиним, чиним што те волим к'о и себо. Ранко га загрли. Љубљаше га свуд по лицу. Његов врео дах чисто је нршио Радоја. Он се ирипио уснама за лице иобратимово и љубећи само је шапутао: — Немој, иобратиме, иемој побратиме! Радоје се наједаред изви из његова загрљаја и исправи. Ранко га укочено гледаше. — Опрости, нобратиме, викну он, п — скреса ништољ... Одјекну глас на све стране... Ранку затутњи страшни глас у ушима и осети да му раздрљене груди нешто страшно иече... Али — у истом тренутку он скочи и стаде пред Радоја. — Шта урадн, нобратиме, јекну он а глас му јс звонио. Радоје је неко време стајао ћутећи и носматрао свога нобратима, очима пуним љубави - Излочих те од грознице, иобратиме! рече он весело. Скини руку с нрсију, није то рана, то те је само жишка од ватре онекла, у коју сам пиштољ скресао. Ранко стајаше иред својим побратимом, истина блед, али грознице беше нестало, као да је неко руком однесе... Ватра у коју је Радојо ништољ скресао, распрштала се на све стране. Још по мало жишке светлуцаху, па со све угаси... Воћ се чуло турско алакање и топот коња, а Ранко, загрливши свога иобратима и ослањајући се на њога нођо својим ногама на које се пре ни ослонити није могао.