Nova iskra

II 0 В А 11 (' К Г Л

Број 15 и 16

Ојтлна 268

пута: а п што ћу тамо ? За што ће ми то ? Не треба, рече у осмеху* — Хеј, Дон Жуану! И удари се по глави. — Хајдемо ма куда, проговори Делесов. Алберт и не одговорив иоскочи, докоиа виолину п ноче свпратп Финале нрвога чина Дон Жуана, на свој иачин причајући садржај опере. Делесову пође коса у впс докле је Алберт свирао шта командор говораше на умору. — Не, не могу да свирам сад, рече остављајући виолину: много сам нио. Али у исти мах ириђе к столу, усу пуну чашу вина, сручи је на пскап и опет седе на постељу поред Делесова. (ИЛСТАВИЋЕ СЕ) С -

ПАВЛЕ ЈОВАНОВИЋ УМЕТНИЧКА СТУДИЈА

Ко се данас може назвати великим уметником? Да ли онај, што је уметности пронашао иеки сасвим нов свет? Ако је тако, онда ће ми сваки допустити, да имам право, ако устврдим, да је Павле Јовановић као сликар Црногораца и Арнаута заиста велики уметник, јер је у својим сликама изнео сасвим иов свет, нове људе. Ко је видео Јовановићеве слике из црногорског и арнаутског живота, и ко познаје историју светске уметности, тај ће одмах увидети, да пре Павла Јовановића ни једаи сликар ни.је крочио у она црногорска брда и врлети, нити је завирио у оне сиромашне црногорске и арнаутске кућице, где живе храбри Црногорци и Арнаути, чији је живот пун елементарне дражи и мирне среће, али у исго доба и сувише јадан и чемеран и иун опасности. Нико можда не љуби тако силно сваку груду своје земље као Црногорац, јер.је свака она груда црногорском крвљу нокапана; нико не љуби тако своје доље и брежуљке као Црногорац, јер су му они били једини снедоци његове несреће, његове жалостн п туге и његове моментане радостн. У тај кутић лепе и кригае српске земље од уметника нрви је завирио Павле Јовановић и из њега изиео свету бесцен благо чисте појезије. Ко познаје Јовановићеве слике, тај мора призпати, да његовнм сликама нема равних у целој модерној светској уметности. Познати немачки сликари нашпх дана: Вотије, ДеФрегер, Кнауз и Енхубер оцртавали су у својим сликама живот немачких брђана. Њихове слике одликовале су се неком пикантношћу н лепим сликарским дражима; сељаци су им увек били лепн и нежни — зато су Јовановићеви Црногорцн и Арнаути увек природни, снажни и истинити. Немачки сликари изнели су млого занимљивије, веселије и нежније мотиве -- наш Јовановић увек се старао, да у сваком раду изнесе верну слику оног тШеи' а, у коме се дешавају поједине сцене. Сељаци немачких сликара изгледају досга фини , нежни, дотерани, увек обучени у празничко одело, они и сувише мирпшу на рагјит Јовановићеви Црногорци н Арнаутп увек су прави Црногорци п Арнаути. Уметник никада нпје углађивао тврдоћу њихова бића, него их је износио онаке, како их је видео: лене и ружне, тешке и незграпне, масивне н грубе, и уираво таки, сасвим природни, увек су се доиали целом образовапом свету. Ко добро познаје Јовановићеве слике, а изближе познаје Црногорце и Арнауте, моћи ће посведочити, да не само његове миле и седе старкеље, него и његови млађи људи, поносите Црногорке и млада Црногорчад увек носе на себи обележје свога рода и племена. Павла Јовановића можемо пуним правом убројити међ оне врло даровите уметнике, који могу насликатн све што

хоће, али су увек толнко скромии и увиђавни, те једино хоће да слнкају оно што могу. Ни једног тренутка није Јовановић губио из вида скромност природе, и када је сликао малену дечицу, плп седе старкеље, или снажне људе, илп младе и лепе девојке. Као сваки прави геније, тако исто п наш Јовановић увек је посматрао природу невиним очима једног детета, а сликао је увек срцем пуним осећаја. Свака Јовановићева слика, изведена у велпком нлп малом Формату, може се сматрати правим уметничким п потпуно заокруженим делом, са тачним цртежем, фииим детаљима н лепим бојама. Мањн његови радови иуни су дражи, љупкости и веселости; у већим сликама наилазимо на јаче акценте, на Мо11 асогпе а никада није изводио трагичне сцене, што силно потресају човечију душу. Наш Јовановић није имитатор или МапгеггвР а. И ако врло добро нознаје најбоље радове свију великих светских сликара, опет зато није никада тежио, да имитира њихова дела. У сваком Јовановићеву раду опажа се његов индивидуалнн темперамент, у сваком своме раду остао је Јовановић прави Србпи-сликар. Па и за његову слнку „Рањени [ђтогорац" могу рећи, да је ираво специФичио српско дело, и управ с тога, што је у свему нацијонално — у томе лежи његова силна снага. Та слика не оставља човека хладна и равнодушна. Неком необичиом снагом иривлачи она нашу иажњу и нотражује од нас, да је ценпмо п да јој се дивимо. Па како је уметник приказао ту сцену? Не као „егп ЖасМзтск Лен ^еЂет", као што би то урадилн најмодернији светски сликари. На Јоваиовићевој слици нема крви, нема си.ших мртвих лешина, пема уиакаженпх н самртно бледих .гица, у ошпте иема пикаквих грозота, од којих иосматрачу дах нрестаје и коса се у вис диже, него на слицп видимо само једног рањеиика, над којим већ дише дах смрти. Око рањеника стоји стари му отац, мила сеја п још неколико млађих л>удп — рањенпкових другова. Отац је до дна душе потресен, када је спазио рањена јединца — узданицу своју. Све особе на слици врло су нриродно приказане. Природии су им свн нокрети, а сигурни су и иоложаји, што их заузимају њихова тела. Цела група је изведена великом јасноћом и не ноказује никаквих тврдоћа. Том лепом сликом ноставио је уметник себи иравац, којим ће се даље кретати његова уметност. Врло је мало тако срећних уметника, што су већ првим својим радом определили себп ирави нут, којим да се креће њихова уметносг, ако желе са неком сигурношћу, да ностигну нрави успех. Много њпх, истом носле силних и узалудиих покушаја п горка искуства дођу до иравог ноља, на коме су нозвати, да се са позитивним успехом боре за уметничку иалму. Наш Јовановић је одмах знао, шта је хтео. Код њега није било несигурпа тражења ни покушавања. Он је корачао нравом лннијом, правим путем, што га је себи определио са „ЈРањеним Црногорцем". И на томе путу дошао је данас до уметничке палме. * Ко познаје историју пајмодернијег сликарства, томе ће бити познато, да данас постоји иека најмодернија сликарска теорија, коју исповедају и ватрено заступају млоги снремни и неспремнн уметнички критпчари. Иста теорија, као што је познато, сасвим забацује и готово нпкакву вредност не полаже на историјско и жанр-сликарство. По тој теорији ни једном сликару није допуштено, да у својим слнкама износи догађаје, груне и поједиие особе, које су карактеристичне за живот једиог народа; није донуштено да износи веселе, озбиљне н трагпчне догађаје, дрЈшатпчке или лирске епизоде из живота људи нашег времена. Ту врсту слика називају најмодернији критичари презирним нменом „литерарно" или „анекдотско" сликарство. По њихову уверењу не сме нн један сликар у својим сликама приповедати, као што то чиии новелиста у иовели, не сме износити догађаја, што нотресају душу човечију, једном речи, сликар се мора одрећи свију утицаја, што нису строго сликарски .