Nova iskra

Страна 304.

НОВА ИСКРА

Број 18. и 19.

у слатком сну, тамо у ниском прљавом затвору, на дрвеноЈ клупи седи Павле. Метнуо је руке под доњу вилицу, и наслонио их на колена. Очш су му пуне суза и док тако укочено и сетно гледа кроз прозор, на коме су гвоздене решетке, у удаљено звездано небо, из његове душе, душе пуне љубави, праштања и бола, издиже се плачни вапај управљен Небеском Оцу: — Мајко .... мајко моја !

МРАК СЖ ХВАТА ....

М,

1-рак се хвата, сунце седа, Дуг већ спава тихим спом ; А грана се сплет огледа У језеру зеленом. Вртом бру.јп песма тајиа, До цкета је стао цвет, 1899. г.

А одоздо светлост сјајна Љуби овај нежни свет. Разлежу се звуци свети, Дрхће, стрепи звездин зрак,■Тер тад аиђ'о небом лети, Оглашује ноћ и мрак Сокољаиин.

п р с н и к — БОЛЕСЛАВ ПРУС —

^еки људи имаЈу страст да скупљаЈу разне ствари, више или мање скупоцене, како ко може. И ја имам једну збирчицу, али врло скромну, малену; наравно, као сваки почетник. У њој ј - е моја драма што је писах ј'ош у гимназији на часовима латинског језика, ту је и мало сасушеног цвећа, које треба заменити новим, ту је и ... . Чини ми се, тамо више нема ничега, сем ј - едног врло старог и похабаног прсника. Ево га. Предњи делови избелели, измрљани, стражљи приличио поцепани. Нема дугмади, много мрља, на неким местима цигаретом изгорен. Али 1нто је на њему најзанимљивије, то су зацело пређице. Ова, на којој се копча, налази, скраћена је и пришивена на прснику нимало кројачки, а ова друга, скоро на целој својој дужини, избоцкана је копчиним зупцима. Гледајући на то лако ј - е се досетити, да је власник овог одела сигурно мршавио с дана на дан, и дочекао најзад кад прсник тгрестаје бити потребна ствар, ал' онда постаје много више потребан Фрак, закопчан до грла, из укопног магазина. Признајем, да бих данас уступио радо тај вунени дроњак, кој'и ми задаје нешто бриге. Јоште немам ормана за збирке, а не бих опет волео држати изанђалу прсничину међ својим стварима. Беше ипак једно време, кад сам га купио за цену много вишу од његове вредности, а дао бих онда ј'ош и више, да су се умели ценкати. Шта ће те: у животу има тренутака кад се човек воли окружавати стварима коЈ'е га сећају на тугу. Ова се туга беше укоренила не код мене, него у стану мојих најближих суседа. С мога прозора могадох сваки дан посматрати унутрашњост њихове собице. Још у априлу беше их троје : господин, госпођа и мала слушкињица коЈ*а спаваше, колико ј *е мени познато, на сандуку до ормана. Орман беше прост, угасито вишњеве боЈ'е. У ј - улу, ако се не варам, о.ст.аде њих само двоје: госпођа и господин, јер се служавка преместила код газда кој'и су кували ручак сваког дана, и могли да јој плате 3 рубље на годину дана. 0 октобру остаде већ само — госпођа, сама самцита. То јест: нцје баш са свим сама, ј ~ер у соби налажаше се ј'ош мало покућанства: два кревета, сто, орман за одело. . . . Али почетком новембра продате су лицитацијом непотребне

ствари, а код госпође, од свију успомена након мужа, остаде само прсник, који ј 'е за сада моја своЈ*ина. Ама већ једног дана, некако свршетком новембра, госпођа позове у свој празан стан неког телала са сокака и продаде му свој кишобран за два гроша, а мужев прсник за четврт динара. Па онда закључа квартир, прође полако преко дворишта, у капцји предаде кључ вратару, погледа још ј - едном у свој некадањи прозор, на кој'и падаху сад крупне пахуљице снега — и нестаде ј 'е. На дворишту остаде само продавац старежи. Подиж,е у вис високи оковратник своје „капоте", под мишку задену тек купљени кишобран и умотав у прсник поцрвенеле од зиме руке мрмљаше: „Хандел, господо, хандел !" Позвах га. — Милостиви господин има нешто за продају? упита, улазећи. — Не, хоћу нешто да купим од тебе. — Мора бити, милостиви господин жели кишобран, је ли?... упита јеврејин. Баци на под прсник, отресе снег са ј 'аке, и с великим натезањем покуша да отвори кишобран. — А фајн мебел!. . . рече. За овакав снег ништа боље до овакав кишобран .... Ја знам, милостиви господин може да има и сасвим свилено амрел, чак и два. Али оно ј *е добро само за лето! . . . — Колико тражиш за прсник? упадох му у реч. •— Какво прсник ? . . . одсече зачуђено, мислећи да се ствар тиче зацело његова сопственог прсника. Али од једном се прибра и хитро подиже онај што лежаше на земљи. — За ово прсник? . . . Милостиви господин пита за ово прсник ? . . . Потом, као под утиском некаквог подозрења, упита: — Шта ће милостивог господина овакво прсник?!... — Колико тражиш за њега ? Телалу заблисташе жућкасте очи, а врх од истегнутог носа поцрвене му још више. — Вијелможни пан .... даће .... даће једну рубљицу! — засрете ме, раширив ми ттред очима робу тако да би му се могле опазити све његове врлине. — Даћу ти пола рубље. — Пола рубље ?... 'Вакво хаљине ? ... То не може да буде ! — говораше Јеврејин. — Ни марЈ'аша вигае. — Милостиви господин спрда се сас мене, и нек му је на здравље, — рече, тапкајући ме по рамену. Ви знате најбоље и сами колико вреди овако гата. Зар је ово хаљино за деца ? ово ји за велико човек. — Па, ако не пристаЈ - еш на пола рубље, а ти иди. Ја више нећу да дам. — Ама за име Бога, не да се љути милостиво госиодар ! вели телал већ мНого мекшим тоном. Кунем се на моје савест, за тако мало новац не могу, али, ево, ј 'а се ослањам на ваша памет .... Кажете сам, господар : колика онај вреди ? Ја пристајем што год хоћете. Ја волим и да изгубим, нек ј - е само тако као ви што хоћете. — Прсник вреди четврт рубље, аја ти дајем пола рубље. — Пола рубље ? . . . Јој ! Па нека буде већ и пола рубље !.. . уздахну, трпајући ми прсничину у руке. Јау! нек је моја штета, алал да Вам буде .... Кад се магаих џепа, да извадим новац, телал се сети нечега: ј'ош ј 'едном оте ми прсник, те брзо претури све његове џепиће. — А шта ти тамо тражиш ? — је л', море ? -— Можда сам шта оставио у џепу, бага се не сећам ! одговори наЈ 'природнијим тоном, а вратив ми мој'у