Nova iskra

Страна 314.

НОВА ИСКРА

Број 18. и 19.

била стварност и усиомене. Осећао је да је та недостижна срећа, којом се сад наслађује, прошла већ и да се никада више неће повратити. „Шта оплакујем ја?" упита је. А она је ћутећи тузкно гледала у љега. Алберт разумеде шта је тиме хтела рећи. „Али ето ја сам жив !" проговори он. Она, не одговарајући му, непокретно је гледала у напред. „То је ужасно ! Како да јој растумачим да сам жив?" с ужасом помисли он. „Боже мој! та ја сам жив, разумете ли!" шаптао је он. — „Он је бољи и најсрећнији!" чуо се глас. Али је нешто све јаче и јаче гушило Алберта. Беше ли то месец и вода, беху ли то љезини загрљаји или сузе, није знао, али је осећао да неће моћи исказати све што треба и да ће се у брзо све свршити. Два госта који излазише од Ане Ивановне нагазише на прагу опруженог Алберта. Један од љих врати се и нозва домаћицу. — Та то је безбожно, рече он — због вас се, ето, човек смрзнуо. — Ах, већ тај Алберт.. .. гледај, где се спратио! одговори домаћица: — Анушка! метните га ма где у соби, окрете се она служавци. — Али ја сам жив, што ме сахраљујете! мрмљао је Алберт када су га онесвешћеног уносили у собу. е. ЛСЕЊА ЕЛЕГИЈА |Јресен хладна: лишће жуто, небо плачно ; Гледам пустош — идеале разорене. Празне груди, сузан поглед, чело мрачно, Склапају се трепавице уморене. — Има л' наде ? . .. Небо ћути, па се мути; Гране дршћу, доле паде листак жути; Срце зебе и одговор кобан слути. У сузама се мутно небо купа, На Исток сунце уплакано ступа У моме срцу јад и мрак; И ништа више душу ми не теши, Кроз дим и маглу још се само смеши Последље наде бледи зрак. И после студи, што се ево спрема, Да покровом снежним скрије поља нема, Понова ће доћи славуј, песма, цвеће И ружа и љубав раскошно ће цвати ; Ал' зар никад више, о чарно пролеће, Твој умилни поглед обасјати неће Душу ми што страда и срце што пати ? 22. септ. у Неограду. ђлад. р. ЈГешкобић. РАЗВИТАК ОДИСЕЈЕ (свршктак) ЛЈ^ва два дела наше Одисеје спојио је у једну целину „приређивач". То се види отуда што је оп посредовао у последља два случаја нротивуречности. Његову је интервенцију лако доказати.

Песма XVIII завршује се тиме што су сви просиоци отишли да спавају, а XIX почиње овако: „А Одисеј остаде у кући, мислећи с Атином о убјиству просилаца, и рече Телемаху: „Телемаше! Треба да склониш унутра све убојно оружје" и сад се понављају речи што смо их нашли у п. XVI, али осим онога: „А за нас остави два мача итд." Несумљиво је да су ови стихови (5—13) узети из XVI п., не обрнуто, јер тамо је код љих све у реду, док овде имају неке пезгоде : нпр. говор Одисејев овде долази сасвим изненада и није ничим мотивисан, а оно „унутра" у иочетку („треба да склониш унутра све убојно оружје") овде није одређено. То је врло важно. Јер са.д настаје питаље : кад је песник тога места имао пред собом стихове из XVI п., зашто се и ту не каже Телемаху, да остави два мача итд. ? Апсолутно је немогуће, да је он тај савет превидео. Морамо дакле доћи до закључка, да је он те стихове намерно изоставио. Али зашто ? Пре тога морамо констатовати, да по XXII п. оружје Одисејево није нарочито однесено у горљу собу, него да оно тамо увек лежи. У ст. 109 читамо : „где је он (т. ј. Одисеј) своје дивно оружје држао." Потврде имамо у томе, што Пенелони, кад улази у ту собу да узме лук, није ништа чудно, да у љој лежи толико оружје (п. XXI). Дакле наша три места потичу од три руке : XVI од једне, XIX од друге, XXII од треће. Онда на постављено питаље (зашто је у XIX песми изостављена половина савета ?) имамо само један одговор: песник тога места хтео је својим стиховима да изглади противуречне верзије у XVI и XXII п., он је посредовао између два извора Одисејина. Изван сумље је, да смо опет наишли на „приређивача." Исти је случај и с трећом контрадикцијом. Видели смо како по XVI 317—8 Одисеј има сам да сазна рђаве служавке, а по XXII 41.7—8 он љих не зна него му их казује Еуриклеја. Ова је несугласица избегнута у неколико тиме што су обе верзије састављене на једном месту. У XIX п. каже Еуриклеја Одисеју: „. . .ја ћу ти казати, које те жене у твојој кућу бешчасте (стих 497—98, стр. 366), а Одисеј јој одговори : „Нено ! Шта да ми их ти казујеш ? Није потребно ! Ја ћу их сам видети и познати а ти само ћути и уздај се у богове" (ст. 500—502 ; иста стр.). Сад посредовање Еуриклејино у п. XXII не мора изненађивати : Одисеј га је одбио, али се с временом предомислио. Да су ови стихови у п. XIX испевани с намером да се противуречности у н. XVI и XXII изгладе, доказ је и то, што су ирва два скрпљена из стихова у којима су противуречности : XIX 497 = XXII 417, а XIX 498 XVI 317 XXII 418. То уједно казује и аутора љихова •— ма да је љега издала већ и неумешност с којом је покушао да изглади противуречности наше. Последљу сумљу да су они од „приређивача" разбио би факат, да и иначе у разговору између Еуриклеје и Одисеја на поменутом месту у XIX има пуно вулгарних стихова (487. 491! 492. 495) и позајмице (483.84 = XXIII 101, 485 = XXIII 260, 488 = 496 = XXI 213).

Али „приређивач" није само посредовао између ових спевова. Он је учинио, као што смо већ напред рекли, у љима и неке измене. Особито је крупна једна. Садржина п. XIX отприлике је ово: Пенелопа позове просјака што јој се у кући бави, да га пита о мужу, јер као странац он можда зна штогод о Одисеју. Пошто јој је казао, ко је и откуда долази, он јој прича, како је једном пре двадесет година био срећан да угости у својој отаџбиии Одисеја. На то се Пенелопа расплаче ; он јој вели да не тугује, јер муж јој се враћа и већ се налази близу, у Теспротији. „Доћи ће ти" вели „још ове године, кад месец прође а други дође". Пенелопа му обећава богату награду, ако се то буде обистинило, али она не верује да ће Одисеја више икад видети. Но пошто је странац љега негда угостио и због ових радосних гласова, она заповеда служавкама, да му спреме лепу постељу, а