Nova iskra

Стрлна 338.

НОВА ИСКРА

Број 20. и 21.

иурпурног светлог круга који је сваке вечери Париз палио на хоризонту, човек би мислио да је накрај Артоа или Солоње. Овде су живели, има две године, од своје свадбе, маркиз ди Врео и његова млада жена, његов „мали Шато Фреје", како ју је звао, у самоћи исто тако потпуној и искључивој као што је била њихова љубав. Ваш кад су хтели сести за сто, дође дојкиња и одазва Госпођу к детету. — Прави вам-је тин ова дојкиња, рече млада мати ие узнемирујући се ни иајмање, ова бојажљива сељанка ... од које иикад немате мира... Молим вас, Господо, доручкујте, немојте чекати мене. И дижући се иза стола, љуико се осмехну сигурна у своју срећу. Чим изиђе, одмах муж упита: — Шта је? — Умрла је Лујза, одговори пријатељ озбиљно. Франсоа не разумеде у први мах. — Па да... Л,улу... Федора, знаш. Франсоа нервозно зграби пријатељеву руку преко стола. — Мртва! знаш ли сигурно ?... И кад пријатељ поново главом озбиљно потврди, ди Брео не уздахну, него викну као да му се какав терет скинуо с душе: — Једва једном! Био је тако свиреп и егоистичан овај усклик од радости због смрти... нарочито једне жене као што је била Федора... славна глумица, којој су се сви дивили и за којом су сви жудели, и коју је он шест година имао на својим грудима, тако егоистичан да се он сам застиде и трже, објашњујући : — То је доиста ужасно је л', зар не? Али кад би тц знао колико ми .је она несреће з.адала кад смо се раставили, својим лудим писмима, својим претњама, својим непрекидним стајањем пред мојим вратима... Шест месеца пре моје женидбе, десет месеца, петнаест месеца после, живео сам у страху и трепету, мислећи само о убиству, самоубиству, витриолу и револверу... Она се била заклела да умре, али најпре да поубија све... човека, жену, чак и дете ако га имаднем. И за онога који је њу добро познавао те претње нису биле ни мало невероватне. Ја нисам: смео никуда извести своју жену, нисам смео изићи с њом пешке без бојазнп од какве смешне или трагичне сцене... И зашто то? какво је ираво она нолагала на мој живот? Ја јој нисам ништа дуговао, бар ништа више него други, толики други... Сувише сам био само обазрив, то је све. А потом био сам млад, и не из њеног списатељског и глумачког света. Очекивала је више од мене... можда да је узмем, да јој дам своје име... и то је бивало. Ах! сирота Лулу, ја се не љутим више на њу; али колико ме је намучила!... Моји су се пријатељи чудили мом тако дугом брачном иутовању; они сад могу разумети и то и зашто сам се, у место да се вратим у Париз, затворио овде, наједанпут тако страсно заволевши економију. Па и овде нисам био миран: кадгод би звонце на капији с друма зазвонило веома јако или у необичио доба, моје бн срце у грудма залупало брже, и ја бих рекао : — Ево .је! Вељон, слатко и с великим апетитом доручкујући, пажљиво је слушао ово поверљиво причање, сваки час нрекидано долажењем и одлажењем послуге, и на крају с ирекором рече Франсоу: — Дакле, сад ћеш бар моћи мирно спавати... она је нрекјуче умрла у Вису-у код своје сестре, код које се склонила пре три до четири месеца, кад јој се болест погоршала. Ди Брео с болом задрхта... Болесна, и то ту код њега, једва на неколико миља, а он ништа не зна... — Како си то ти дознао да је оиа овде? — Сама ми је писала да .је носетим. Нашао сам је у кући сасвим буржоаској, сасвим супротној њеној природи, код Марије Федор, некада награђене трагичарке у консерваторијуму, сада Г-ђе Ретубл, жене бележника из Висуа. — Али оне су се мрзиле...

— Лулу је била неправедна. Она се је љутила на своју сестру што се одрекла нозоришног живота и удала за ђака кога је заволела још за летгах дана у консерваторијуму. Ди Брео се стаде смејати: — За ђака ? ... Којег? Имала их је иреко двадесет. — Узела је само једног, Господина Ретубла, чији се бележнички грб, већ не знам колико генерација, сија на иајлеишој кући у Висуу. Ту сам нашао твоју некадашњу љубазницу. — Зашто ми ниси о том ништа говорио? — Зато гпто си ожењен, што волиш своју жену... Сва ова нрошлост није могла имати никаква интереса за тебе... Али, данас ... Вељон стаде један тренутак, потом настави хладно као и увек, док му је велики црни брк дрхтао: — У три сата је пратња... Ја се надам да ћеш тамо бити... Франсоа дн Брео није имао кад даодговори; његова жена у тај пар уђе, али не онако задовољна као мало час; у дну њеиих леиих очију слутида се нека брига. Овога пута дојкиња је имала право; капци у детета и његове ручице биле су у ватри. — 0, није ништа, додаде живо мати, погреншо разумевши узнемиреност и запрепашћење које је владало за сголом. — Зато нам то и не задаје бригу, рече муж; али сад дознадох за смрт... једног мог доброг нознаника — А кога то? Вељон притече у помоћ свом иријатељу. Тицало се, рече, једног њихова старог друга из колежа Луја ле Грана, Ђорђа ХоФера, код којега су у својој младости често доручковали недељом... Његови родител>и, велики Фабриканти пива, имали су своју Фабрику, с друге стране Сене, у оним недогледним равницама које се простиру све до Монтлерија. Ту је он умро, ту ће га и сахранити. Госпођа ди Брео погледа свога мужа: — Ти ми ниси никад говорно о том Ђорђу ХоФору? Овај одговори: — Та одавно га нисам видео. Вељон додаде врло озбиљно : — Свеједно ... добро ћеш учинити ако дођеш. А жена ће рећи још озбиљније: — Мораш ићи, пријатељу. Глае пун сажаљења, благостн, којим то изговори, дирну их обојицу. Сат доцније дотакошо се тога у разговору, возећп се железницом у Живизи, одакле почињу висуска поља. — Зар ти мислиш да она није ништа посумњала? заиита Вељон. Ди Брео је доиста мислио да није. — Она би ми то казала, тако је то чиста, неж.на душа, неснособна да ишта сакрије ... Федора би ми каткад говорила: „Ја сам честит човек, на ме се можеш ослонити". Честит човек, то је исгина, али и ђаволска жена, која је рођена у великој сиромаштини н уирављајући се само по својим девојачким и глумачким инстинктима, држала да су све жено као она, и још глупље и горе, и хтела је и мене да о том увери... Да нисам срећом унознао своју малу Шато Фреје и да се нисам одмах заљубио у њу, бога ми... ја бих је можда нанослетку узео. — Не би била дуго с тобом, рече Вељон тихо и са жалостивним осмехом. Сирота Лујза, већ јој је тада било откуцало. — Но од чега је умрла? Ја сам је оставио сасвим здраву, у нуној снази. Пријатељ налакћен на врата и гледајући наноље, пронусти испод својих бркова: исцрпеност... запуштен катар .. . унраво се и не зна. Нотом су обојица ћутали све до Живизиа. — Сиђи, рече Вељон, одавде ћемо пешке. Испод јулског неба, жарког и белога, као да се сунце растопило, пружао се у недоглед царски друм, као што се и данас зове, засађен кржљавим брестовима и сноменнцима. Погдегде дуж јарака обраслих малом и спрженом травом,