Nova iskra

Врој 20. и 21.

Н 0 В А

ИСКР А

Страна 331.

Ероза буру и вихор, који им је промрзао уха, слушади су штропот жељезиичкога строја, а у души им озвањала слатка глазба мајчиних пјесама из бољега доба Било је већ јутро, кад затутњеше са стодие дркве жалобна звона у почаст високому покојнику, а ђевојче запита брата: „Шта је то?" „То је живот, сестрице! Тако су ми бар казали." А ђевојче се чудило: „Како је то —?" За живота мајке није никада чула тих силних звона ни штропота жољезничкога строја. На једном се нађоше у том великому граду без икога свога. Сами у сасвијем ненознатому граду склонише се напокон за овај зид, јер су их готово свагђе тјерали без милостиње. На глас великога звона стао се Загреб да буди. Град је оживио. Људи су стајали у рпама расправљајући на све могуће начине о тој сасвијем ненадној смрти. За тим извјесише као ваљани грађани дугачке, црне заставе на својим лијепим кућама, а један је увјеравао другога, како га је дубоко потресла та „несрећа"... Међу тим је сједио на по нећ смрзнути ђечак иза зида запуштене кућице, док му је на крилу почивала уморна глава мртве сестрице. Гладни, блиједи ђечак могао је тек само да мисли: „То је живот...!" Загреб. Владоје С. Југовик

ИЗ ЗМАЈЕВИХ ПРЕВОДА НА НЕМАЧКИ*

ЕЗ Ш 'МА1| ЕШЕ Е05Е уоп Мп. Ј. МИгокгс Ез \\ т аг е1п ћоМез МаЛсћеп 1т ГгићНпдздиЛ^екозе, ОеДгаи! 11111 етет Јип§Ип§ Ев теат* 'та1 е1пе Возе. 0 Тгеие, Маппег-Тгеие, Би ДаИегћаЛе, 1ове; Ег 1т(1е1 пеие Пеће Ез \уаг 'та1 ете Нозе. 8от1еп8с1иттег, НосћгеИвј иће1, Кеие бсћтеиге ип(1 Оекозе; Уоп с1ет Тћигте асћг! (Пе СИоске Ез \?аг 'та1 ете Козе. Зтај.

*) Није први нут да је наш слављени Змај узимао неро у руке да у часопима нарочитог расположења нреведе само за се или најужи круг својих нријатеља но коју лену српску песму на немачки језик, којим влада као и својим матерњим. Тако је превео и ову лену несму г. Милорада Ј. Митровића, а ми је добависмо, на је сад ево и штампамо у свом листу, уверени да ћемо угодити читаоцима нриказујући им и ову страну Змајеве звучне лире. Песма у оригиналу (штампана у »Делу«) овако гласп: Вила једном ружа једна... У мајке је била ћерка, Ал' је момче лентир прави, Ео даи лена, ко двет чедна, И њу презре срца ледна, Иа заволе једно момче — Другој пружн руку своју Била једиом ружа једна. Вила једном ружа једна. У дркву се свати крећу, Разлеже се песма медна; А са торња звоно јеца Била једном ружа једна. .

Ј Е С Е Н - СЛИКА ИЗ ПРИРОДЕ од д-ра Рад. Лазаревића. Сунце позних јесењих дана позлатило је остатке зеленила, које се овде онде промаља измођу пожутелога и местимице поцрвенелог лишћа, а тако је исто бацило своје сјајне зраке на носледње иољске цветове, који су сведоци скоро минулог лета, али и да није тих сведока, опет се, и покрај сунчана сјаја и ведрога неба, опажа да је јесен отела маха. Цвеће по пољима и градинама цвета последњим цветом, гора није више онако сјајно зелена него је одевена и све се више одева жутим и мртвим листом, али у место изгубљене моћи стварања, природа је оденула разно дрвље зрелим плодом за миоге гладне зимске посетиоце њихове. •Човек осећа јесен још од онога доба кад су ласте скупљале своје зборове по крововима домова и кад су, живо цвркутајући, договарале се, како ће на далеки пут топлом југу. Наш поглед се заустављао иа њима и једнога дана, кад их је нестало, настало је у нама осећање, да јејесен ту. На лаким ластавичијим крилима одлетела је и наша вера у могућност лепих летњих дана — и ми се чешће питамо: шта ли је нагонило ластавице да оставе ираво своје огњиште, огњиште на коме су подигле нова покољења, на коме су неуморним трудом и ДЈфЉивом дубоком љубављу одгајиле нове полетарце а сада их одвеле тамо где топлије сунце сија на ведроме небу, где не достиже студен суровога севера и где се у чистоме зраку нихају вите палме. Ласте могу на својим хитрим крилима да прелете лако шуме и горе, реке и морске рукаве, али неким је тицама то веома тешко а некима је и немогуће којима су крила само номоћ за кретање, јер морају и могу само да ирелете с дрвета на дрво, нз једног шумарка у други — па и те тице, тако немоћне у лету, остављају своју нраву домовину, остављају гнездо, стални дом тичији, и неодољивом силом хитају тамо, где их гони не само оскудица у храни него и друго што ми још не знамо. На њнхову путу прате их многе опасности а колико њих не достигну свога циља, па опет оне иду, без обзира на све то. За тице се вели, где им је гнездо ту им је и отаџбина; многе тице селице остављају сјесенисвоје гиездо, да се опет у њ врате кад га топлије огреје сунце пролећа. Ми пратимо тице селице невеселим погледом, који се нехотично отима, кад их угледамо како у одмереном и строгом реду .језде мети својој, јављајући се по који нут из висине својим опроштајним криком, који у многих осетљивијих људи буди суморна осећања и уиућује их на сравњивање живота са одмицањем лета. Па и да иисмо опазили како су нас ластавице оставиле и селице отишле од нас, ми би и по нашим шумама опазили да је јесен ту; њима је овладала нека тишина и само по каткад мало оживе пролазним тицама селицама које из даље журно путују циљу своме. Истина се још види по који дрозд, црвендаћ или која друга тица певачица, али је и њихов број с дана на дан све мањи и све се мање допуњује пролазним селицама. У шуми је све тише и често се више ништа не чује до но некад у сутон љубавни крик јелена у дубоким дубравама великих планина, или се по ваздан нечује ништа друго до куцање у стабла и кратки мамац какве тице или се на мах зачује потмуло грактање заплашеног јата гавранова. И у реду нижих животиња учинило је велике нустоши приближавање хладнијег доба године. Ова се пустош нарочито оиажа на инсектима, који су до скора оживљавали цветна поља и својим разноликим и многобројним тоношша и гласовима живо обележавали карактер летњега доба. Сад су многи од њих завршили кратке дане свога живота, или су потражили склоништа где ће презимити у разним стунњима својега преображаја. Што се још није сасвим скрило, виђа се на сунчаним топлијим јесењим данима како облеће око заосталог цвећа, али се и њихов број смањује сваким