Nova iskra

Број 20. и 21. НОВА ИСКРА Страна 333.

Лађа јо дагано прилазила обади. Кроз јутарњи сумрак само се чуда неједнака дуиаава точкова о воду, помешана с узвицима некодицине ужурбаних иутника. Свеж јесењи ваздух на дадеко је носио гласе. Господин Иван Петровић уђе међу првима, носећи маду торбу у руци. На први погдед учини му се, да нема оних које оп тражи, те застаде оклевајући, али у исти мах чу, десно од себе, како га неко Француски поздрави: — Добро јутро, госгг. Иване. Он се радосно окрете и виде пред собом једног старог господина и једну мдаду девојку. — Добро јутро, г. проФесоре, добар дан, госпођице. Већ сам био помисдио да нисте на лађи — Врдо је лепо што сте пристали да нас пратите низ српску обаду, рече стари госнодин љубазно. Ни ја, ни моја кћи не знамо ниједан од језика који се у овим крајевима говоре, па би нам без вас било врдо незгодно. Хвала вам. — Немојте ми, молим вас, ништа захваљивати. Еад сам добио ваше писмо којим ме иозивате да путујем с вама мало низ Дунав, био сам цео дан радостан. Две године су већ прошле како сам се вратио кући из Француске и за све то време нисам никако остављао Београд, па сам се већ зажедео да мало путујем. А депши пут но што је овај не може се овде код пас Босанка. Сликао наћи. .Аађа се међу тим опет крену. Први зраци сунца које тек што се бидо родило пламтеди су на мирној површини Саве. А горе високо дизао се Београд. Стари господин Бернар седео је на једној дакој стодици и посматрао све око себе са радознадошћу странаца путника. Његова кћи стојала је крај н>ега, насдоњена на ограду. — Хајдемо горе на кров, одавде се не види добро, рече г. Ивап. Кћи једино пође; старца је мрзедо да устаје. Лаганим корацима упути се она крову, мдад човек за њом. Откако су се састади још ниједне речи она није казала, осим поздрава. Кад се успеше горе, млада девојка приђе огради и стојећи посматраше брегове поред којих су тада продазидн,

бацајући с времена на време по један дубок погдед унапред, низ Дунав. Гледада је мирно око себе, и ништа ни на лицу ни на целом државу није показивадо што мисди. Г. Иван је гледаше са стране. Обучена сва у бедо, она је гореда у светлости, окупана сунцем. Њезина густа црна коса чудновато се сијала, црвена по некад као пдамен. Танка, бдеда, у пода развијена, она је личила на неку старинску слику младе вдастединке. — Како је деп дан. То су бнде љезине прве речи. Просто изговорене, тамним али пријатним гдасом, оне су звучаде тако искрено, тако убедљиво, да г. Петровић, који је дотде само у њу гдедао, и сам на једаред осети како је све лепо око њега и како је све веседо. Он ипак не одговори ништа, не хотећи да је узнемирује. — Што тако ћутите, господине Петровићу? — Не знам ни сам, госпођице. Ваљда зато, што ми је цео овај предео познат, те га не гледам истим очима као ви. Једино што у њему ново надазим то сте ви. — Боже мој, па и мене познајете. — Познајем вас и не познајем. Промениди сте се. — Да, иорасда сам, рече млада девојка, осмехнувши се. — И порасли сте, да, ади сте се нарочито промениди, иначе. Пре две године, када сам вас оставио, били сте још дете, дево.јчица са спуштеном косом — И кратком сукњом, реците сдободно; зашто заЂоф Вагатаг. ста Ј ете? Р ече она и неста " шно се насме ,Ја. Насмеја се и он, па настави: — Не буни ме та промена, нити ме чуди. Ади ми незгодно пада то, гато не знам. како да се сада наспрам вас понашам. Пре две године ми је дако било: задиркивао сам вас по цео дан, сећате ли се ? — Сећам се, још како. Кодико сам пута пдакада од једа! — Нисте имали право. — То знам и сама, али нисам могда друкчије. У остадом, ипак смо зато увек били врдо добри пријатељи, јед'те? — Да, да... Надам се, да се, што се тога тиче, ни шта нисте променили, и ако су већ две године прошде како се нисмо видели. Знате и сами: растанак иди убије пријатељство, или га још појача.