Nova iskra

21 БРОЈ

БЕОГРАД 16. ДЕЦЕМБРА 1899. ГОД. ^

ГОДИНА I.

ПРОСТОТА И ПРОСВЕЋЕНОСТ - Р. М. ТАСИЋ —

оростота јо живела у селу а Просвећеиост у граду. Тај љихов једнолики живот трајао је вековима, и то им је веК би.!о досадпо! Са тога, у једно време, паумс да со мало по свету ирођу. Обе једмовремеио кренуше на нут, савршено не знајући једна за другу, а нису се ни иначе позпапале. Пошла једна а пошла и друга, на се тако_тамо негде, па нуту, сусретоше. „Куда ћеш?" упитаће Просвећеност Простоту, по своме обичају веома поносито. „Идем у град", одговори ова понизно и иогледа у земљу: „а ти?" „Ја у село !" добаци јој Лросвећепост опет онако поносито, па се ио томе растадоше, пе рекавши више ништа једна другој. ЈГолако, полако, па стиже Просвећеност у село, готово надута што јој сељани па сусрет не изидоше. Диже нос зато, па но хоћаше никога видети. Стаде се шепурити и буриги, чинити се узвпшенијом него што је у ствари. Сељани је видеше, па, готово се људи запрепастили. Хтели би нешто да јој рекну, али не знају шта ће. Ништа, забезекнули се - па то. „Нисам ја амо дошла тек онако", мишљаше она видећи збуљене сељаке: „хоћу да им исприповедим свој наук". И отпоче : „Револтирам се опсервирајући вашу бестијалност ! Апсенција сваког 8ауо1г У1Уге дегутира ме ! Пфуј ! . ." Сељаци етади баш као укопани. Не знају шта је

Чедомиљ ЈМијашобић, српоки књижевник

хтела тиме рећи. Отуда рекоше: „Ми не разумемо, говори нростије". А она ће на то : „Вулгарност није моја карактеристика! Н>у ћете наћи код проФапих који су персониФиковани у Простоти!" И тек онда је почела беседити тоном високим ; сипала је Фразу за фразом, што је сељаке још већма збунило, а, она је само пировала. То се сељанима досади, па је почеше избегавати, тек што јој не рекоше : „Ти ниси била за нас, па што си нам и долазила ? Можеш, вала, ићи !" То јој није годило, пошто је она мислила да сел>аке цивилизује, да их Простоте ослободи. Али, гле сад ! Наилази на отпор ! Томе се није надала. Сада је баш стала, па о томе размишља, а после ће се већ кренути опет у град, тамо, где су јој сви наклољени и где јој ропски служе, само да буду узвишенији. За ово време, док је просвећеност деловала , ни Простота није седела бадава. Стигла је и она намери: дошла је у град. Боже, како је она изгледала! Хода по граду, а од стида ништа не види ; скоро о свакога се очеите, сваки је гурне од себе, а она не уме рећи: „Зашто?" Видеше је грађани и стадоше јој се ругати свакојаким речима. А опа, нема — у земљу да пропадне. II о чеше пружати прсте на њу, па чу и то где јој довикнуше : „Ако си пут помела, свињац нам је празан." И на то се стадоше још подругљивије отимати, ко ће пре да је тамо допратн. „Ја ћу !" вели један. „Немој ти!" каже други, „Ја боље умем. Она мецс