Nova iskra

Страна 390.

НОВА ИСКРА

Број 24.

познаје а тебе не! Ја сам јој, чини ми се, неки род, истина далек али тек род!" И сви тако редом, па већ да је згазе, а она на то изусти само : „Па —" и ућута, на што се сви скупа насмејаше. Ишла је подуже по граду, па помела пут, а хтела би да се уклони одатле, јер јој беше посве досадно. „Покажите ми пут, хоћу да се вратим \" А они, ти грађани, од бесноће дадоше јој слепца да је из града изведе. И опет нова поруга, нов јад и нов срам ! А како је мислила кад је у град полазила! „Отићи ћу у град, да се чему поучим, да више не будем овако проста; а када се врнем, бићу за цело нешто више него сада !" Преварила се, јадница! Нема јој спаса; утече од слепца и пође у село. На истоме месту, на коме и први пут, сусрете се са Просвећеношћу. „Ну, враћаш се из села, па како тамо ?" упита је Иростота понизно. „Та свакојако ! Или правије — никако ! Глупи су до зла Бога ! Простота их је затуцала толико, да не знају ни „ба!" рећи. А ти из града, је ли?" „Да, управо отуда !" „Па како је тамо ?" „Насела сам, ето ти ! Исмејаше ме, наругаше ми се, да не могох ни главе дићи од њихових безочних напада. Н>их је њихова Просвећеност изопачила толико, да све што је просто и из народа презиру, а себе међу тим веома цене и уздижу. Зато сам пошла опет у село: мени је тамо најбоље !" „А мепи опет у граду !" каже Просвећеност, па се и по други пут растадоше, не познавши једна другу, али зато једна о другој истину изнеше. То је било пре неколико тисућа година ; али да се нешто и данас њих две сусретну, могле би и опет заподети исти разговор, а не знам да ли би га исто онако и завршиле....

ЛЕП1 ВАНДА сјајном двору Крашевског кнеза Весеље бујпо. И поиоћ тиха Из слатког санва често се преза, Па опет главу сањиво ниха. Час куне звекну, час клик се диже, А час се песма за песмом ниже, Витези ирви из Нољске славне Кнезу су гости. А уз њих тамо Влистају госпе лепотом равие Ммјскоме дану, ил' себи само. Изгледа као крај мача бритка Најлеишег двећа расута китка. Ал' к'о што с ружом залуд се мери Све дивно цвеће што поље иоспе, Тако и Ваида, кнежева кћери, Надмаша редом све друге госпе ; II пред њом чари губе се н>и'не К'о јасие звезде кад зора сине, Погледајте је. Низ плећа бела Сиушта се коса подобна злату,

Коврџе две, три лебде врх чела, А две, три пале по нежном врату ; А све се скупа нише и гиба К'о хитри вали кад ветар шиба. К'о осмех нежни иролећа мшда Лнде је њено, а преко њега К'о рујни зрачак кад јутром пада И зари грудву нланинског снега, Тако се румоп разлива, гори, К'о да је сад баш пољубац створи. Ах, па те очи ! К'о ноноћ мрачна Тако су црне, страшне к'о иак'о ; Ил' није, није, ни светлост зрачна Најлепшег дана ие снја тако, Ил' нек их гледа к'о с' нада смело : Да можо глати у сунце врело.... И јечи усклик и поноћ цена, И звек се ори и песме звуци, Ал' све сад иреста. И Ванда лена Подиже купу у белој руди. Заигра осмех на лпцу њену, А с малнх уста жубор се креиу: »Госнодо,« рече, »ја знадем добро »Да од вас сваки лепоту цеии, »А да јо многи и лавор побр'о »И на том нољу знано је мени, »А зиам још и то, да с' иеки броје : „У вечио робл,е леноте моје. »Да, све то знадом. Ал' ипак саде »Ја само здравим витезу томе, »Којн ми делом доказа даде »Код'кп мо цеии очаран мноме. »Покаж'те, дакле, Ванда вас зове : »Који је вредап здравице ове.« II јекну грохот иа ову шалу, Засмејаше се сне госие редом, Ал' многа од њих за усну малу Зубиће нрппи с нотајним једом; А мушки стали збуњени, иеми, Само им уздах из груди стреми. Витез јој Кански приступи први И глену холо 110 друштву целу, Ово је витез славан но крви, С богаства виђон, ал' и ио делу, Он алем-прстен са прста снима II диже у вис на доглед свима. А затим поче: »Још у то доба »Кад су се клели витези зиани, »Да ће нред лицем Хрнстова гроба »Пролитн крвцу Араба вранн, »И један предак из дома мога, »Крену се с њима за славу Бога. »То беше витез чувен у свему: »Мишида снажних, а срда чила, »Конље је било играчка њему, »А љута борба забава мила; »Где год је дош'о чињаше чуда, »И слава беше уз њега свуда. »Ал' кад он најзад у љутом боју »Истрже Сион из адске власти, »Готфрид, краљ своти, иред личност своју »Позва га тада са пуно части. »Јунаку срећном на груди паде »И нрсген овај с руке му даде . ... »Кнегињо лепа, од тога чина »Много је дана, векова много, »Ад' овај ирстен с оца на сииа »У дому моме чуван је строго,