Nova iskra

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 4.

Кад ирашњава ичела ио цвећу крстари, Кад напушта лицу да даљо полети, Да и млечно белом јасмину долети; Када летњу јару соко крилиа бије, Када се над златом тучног жита вије И у сунчан блесак ко тачка се слије.... ТБегове слике из природе пуне су елегичног, дубоко сетног карактера: Гасећи се тихо, бели дан је нлак'о, Па ронећи сузе порумене лако И небо за шумом руменилом прели.... Иоћ устопде за њим. Зради им се сплоли Те несташни трепте и милују чедпи Ланита у ноћи А по небу, гледни, Објављујућ луну трепћу звезде мале Пред престолом Вожјим светилнике нале.... Већ се тамни широм морс жетве нове; Сетна бреза липу у загрљај зове. Шума се стишава Само дуб се вије, Само детлић негде снажним кљуном бије, Само поток жури и сетно жубори.... ГГеснику изгледа да је природа око љега пуна тајанствености, да је свет око њега насељен чудним привидима који га маме и зову да напусти предсле стварности; или му се у сну показује стаклрни дворац из кажа; Цардевојка; Огањ-тице певају му ноћу и кљују златне плодове; тамо опет жуборе врбла живе и мртве воде.... А у шуми: Лишће па дрвећу из чуднога мира Као милијони зелених лептира Затрепће и дрхти .... гаапуће и збори језиком који песнику није непознат, нрича му о некој чудној лепотици.... Тајанственост у природа често се јавл>а песнику као загонетка без одговора. Н>ега природа заноси, доводц га у узбуђење, којему не може објаснити узрока: За што ли то волим, светла ноћн, Што крај тебс јад иодносим лако ? Ето не знам што те волим тако! И од једном као вали насрћу на њега неразрешна питања: Ето то у даљипи и зовс и звонн ? За што се у степи прах вије п гони ? За што ли то река широм поље плави ? Да ли се разлива да иролеће здрави ? Откуда ли, откуд* тај ветрић долеће ? Шта л' то стреса росу и потреса двеће ?... Стална и дубока вера у прогрес не напушта песншса ни до краја његова живота. Он воли науку, верује у њезину моћ, у силу и сјај, у реч и дело разумово : Као ново суиде које со пе гаси Сад науке луча сипа зраке смело; Само поред њега муза двећем краси Избраничко чело. Он дубоко верује, да ће наступити бољи дани, када Ке слобода спутати обесну самовољу, када ће љубав опроштајем уништити грех, када ће победничка мисао указати смртнима пут ка задовољству угодном свакој души. Али ћемо узалуд тражити у Полонскога производима одређене философске погледе на свет. Љему је непознато фшшсофско анализовање појава које су око њега. Тако звана „вечна питања" дочекује песник или тужном недоумицом или бескрајном вером.

Кад оно у шесетим годинама настадоше црни дани племенске борбе, пољских покрета — било је песника који их певаше. Али наш песник не нађе песме за то црно доба. Не могу да певам, — јер клонух, пеенпче! жали се у то доба његова муза. Не могу да певам, На кораку сваком ја сад сретам људе, Измучене, јетке рад судбине худе; Из мрака у маглу гомиле нолећу, Из невоље знане у незиапу крећу, А водиља звезда ником не иредњачи, Не тражо ми срде да им пут озрачи. Па опет у песника нема злобе ни у таквим тренуцима. Али за то су му друге брига због незадовољства у садашњости и маштарење о лепшој будућности. Пред њим је лепша будућност: она га као магнет привлачи. Н>ему је све једно, одкуда ће синути нова зора слободе, л.убави и браства. Мене ко песника питање не мори : Одакле ће зора ? — Само пек зазори ! Ко природу сунде — нек иам греје грудп, Нек ослобођава, нек нам дух нробуди, А ко духа пема — иека га сагори! Дал,е од зла и беде ! Даље од узајамнс мржње и пакости, дал,е од људског гнева.... није у том појезије! Да ми звучна песма потече нз груди, Оиа чека зору, ону зору зрачну, Кад ће ноћ да оде, исток да заруди, Да прогони таму и ругобу мрачну ; Кад ће у слободи тиде иесме вити, Кад ће брсну шуму тешки дремеж проћп, Кад мн сова неће уху страшна бити, И када ће слена даље од нас поћп .... Узвишено и мирно расположење, тихо наслађивање природом, тиха радост и тиха сета, — ето чему песник тбжи. Али туга, бескрајна туга, која д\ шу мори, потка је свима производима ТТолонскога.

Тургењев јс својом осетљивом душом умео боље од нас да оцени сродну душу. Ево његових речи о Полонском : „Ако се и за кога може рећи, да не пева туђим гласом ; да аије, како Французи веле, из тале ал' из своје чаше *) — можс се, доиста, рећи за Полоискога. Пева ли лспо или рђаво, није главно, — главно је гато пева на својј •начии. У његову таленту издваја се једна нарочита, лично његова смеса простодушне грације, слободних језиковних облика — у којима одблескује_]Пушкиново богаство — и неки по некад неугодни али увек поштени и искрени утисци. Сваки, па чак и површни читалац, лако ће запазити струју тајанствене туге која се као нит каква нровлачи кроза све производе Полонскога: она је у многих Руса, али у овог песника има нарочито значење. У њој се осећа као неко неповерење према себи, према својим силама, према. животу у опште ; у њојзи је одјек грких покушаја, тешких успомена." У песми својој „ Најада " Полонски је ванредно изразио значаје песника у опште за друштво, а посебно и значај својега рада.

*) Моп уегге п'ев! рак цгаиЈ, та13 је ћо18 <1апз шоп уегге, (Ал фред де Мисе).