Nova iskra

СТРАНА 110.

НОВА ИСКРА

БРО.Ј 4.

Падала сам са степена на степен, идући траговима оних, које су пале пре мене — и брисах својим охолим челом крваве сузе оних, које нисам хтела да разумемЈа, чиста, обожавана супруга, дошла сам дотле да лажем као каква куртизанка, да с осмејком на уснама и смрћу у срцу, као вероломкиња, предусрећем нежности свога мужа.... кажите, тајне сенке брачне собе, колико су пута моје нечасне усне угушивале јецања под његовим пољупцима. Казна је почињала још пре пада, полако, неумољиво — и то је било мучење сваког сахата, сваког минута. Атилијо се показивао миран, ведар, не слутећи нитта о несрећи, која је око њега лебдела. ЈБегова мирноћа била је за мене као замахнути бич; осећала сам колико је то недостојно злоупотребл^авати такво племенито поверење. Тада би наступили дани кајања, када би опет одржавала победу добра родитељска васпитна начела — али најмањи сан, најмања језа, сласт неке успомеие уништаваху свако добро начело — и после сваког новог попуштања ланац греха стезаше се све то јаче. Чудновато је то, да је маркиз, као што је изгледало, презирао сва обична средства завођења. Он ми није досађивао посетама, молбама, прохтевима ; није ми натурао своју љубав ; није рушио, као што се то обично дешава, мир мога домаћега живота и моју брачну срећу да би их заменио обећањима и већим уживањима и вечитим насладама. Пролазили су читави месеци, а ми се не виђасмо. А када би нас Бог који штити љубавнике сас-тавио на неколико часова, тада би онај меланхолични жар његових крупних очију, чар његова нежног погледа, били једини издајници његове страсти, која је расла у тишини. Увек су ми били мрски људи, који се бурно журе у љубави. Мислим с Гетеом : „Оно што се брзо разбукти брзо се и угаси". И заиста изгледа као да они хоће да што пре приведу крају страст да би почели другу. Између мене и маркиза није било питања о времену. Жи смо били измењали животе, и не знајући за то ! * Пролећно сунце, тајанствени плодиоче клица, које су скривене испод корења, животе хиљада цветића, што I

се развијаЈу под твојим зраком, душо свемира

о сунце

колико ли кривица изазову твој'и врели пољупци! Кад дрвеће пушта прве пупољке и лептир измили из своЈ *е чауре; кад се испод маховине иробуди златокрила буба а по обалама млаких потока јуре плаве либеле да сисају слатки сок из циклама ■— када све у природи затрепери, тада и ми, разумни створови, који смо створени по божјем лику и као травка, осећамо како нодрхтава свака жилица нашег организма и чујемо самој'едан глас, који долази из целе природе: — Радуј се, о створе, што те загрева мој божанствени дах. А ти, што си изишла из мирисних свијених биљака, земаљска насладо — жено, коју су стари правили богињом —• ти личиш оном заношљивом пићу, што продире чак до у срж од костију. Приближавао се онај мили месец април, чији су мирисни поветарци некад били усколебали Форнарину врлину, а моја крв, разбуктапа несрећном страшћу, јурила је као кључала лава кроз жиле,

— Валерија — рече ми једнога дана пуковник, привукавши ме на своЈ - е срце — ти више ниси она весела, ведра пратиља мога живота; тебе нешто тишти; ја читам неку тужну мисао у твој'им готово увек меланхоличним очима. Реци ми, мила, ј *еси ли срећна? Не усуђивах се да га погледам. Убрисах руком хладан зној ' што ми беше чело облио и прогунђах: — Није ми ништа. Ти се вараш. Неколико дана после тога светковало се у кући аустријског посланика половина поста и госпође су једногласно гдасале за „маскенбад" у корист.... сад не знам чију. Атилиј'о се сам с вољом бавио о мојим хаљинама за игранку и то вече метнуо ми ј - е својим рукама око»врата ниску арапских новаца. Собарица ми ј - е скренула иажњу, да ми ј *едан новац није наЈ - боље утврђен, али ја сам била и сувише обузета мислима, да би се могла обазрети на ту опомену. Нагон таштине, кој'и никад потпуно не умире у женском срцу, ј *едва ми је допустио да опазим мекане, витке линије, што их оцртаваше андалузијски костим око мог тела и живахни ефекат црвене свиле испод црних чипака. Не знам од каквог ј 'е блата и од каквих зракова састављена човечЈ 'а природа, али за цело ће бити из мешавине од узвишеног и неплеменитог, те се с тога анђео и ђаво тако жестоко боре да човека добиЈ - у. Кад бисте знали, како плива у блаженству срце женино, кадЈ*ој уста, којаЈ'ељубе, називаЈ - у најлепшом; кад у уснјаним погледима, у ватреним речима, у уздрхталим рукама, у коленима која се пред њом превијају, види човека , краља , свет , живот , вечност кој'ом влада њен осмеЈ - ак ! . .. Вој 'нику је потребан мач, владаоцу престо, философу књиге, песнику перо — жена се бори да побеђуЈ'е ј 'едним погледом. Бог створи свет. Ева начини преврат у његову делу. Жена би морала да буде јача но сви људи укупно, да је не би опијала њена рођена моћ. А кад благи поветарци, кој'и душу с акација преко кадифених ледина, кад трепериве свеће, огледала коЈ *а су пуна заношљивих одблесака голих рамена, кад тихи, таласави звуци неког заносног валцера, кад ногледи из стотина очију потресу и електришу ту жену до дна њене душе ■— ко ће је онда помоћи, ко ће онда чувати ту ј "адну лепоЈ - ку ? Не тужите се на своју досадну тишину, ви чисте жене, којима се смеши срећа под скромним породичним кровом ; не тужите се на монотони живот, на рад и децу. | Тај' рад, та деца, то су ваши ан1)ели хранитељи —• блај госиљајте их! Ох! нека ваше срце никад не осети ону горку чежњу за забрањеним уживањима! Та чежња је као оне бесне олујине, коЈ - е односе свако добро семе а иза себе остављаЈ - у неплодност и смрт. БлагосиљаЈ*те своје болове, о мајке; благосиљаЈ'те главе своје деце, на коЈ - е можете увек притискати своЈ - е чисте усне. Благосиљајте чисту, плодну, непрелазну љубав ! Зашто ја, Боже мој, нисам маЈ - ка?