Nova iskra

ВР0Ј_4. __ НОВА ИСКРА ОТРЛНЛ 111.

Као што осуђеник вуче своје окове, тако ја вучем собом своје успомене ; сваки прстен начинио ми је дуоок траг у месу, и покрећући га мењам само место боловима. Беше једно кобно вече. Маркиз је био несавладљив у изливима своје страсти. — Зар не видите да ћу умрети ? Тако је говорио притискујући ме на своје срде, а сваку његову реч пратили су звуци једног лепог валцера, који се тада свуда певао у тексту: Где си , где си веА.., . Тај валцер као да је био нарочито створен за то да прати покрете двоје заљубљених и да им одузме и последњи остатак разума. ■—■ Чините велику неправду, кад ми тако говорите; знате да вас не смем љубити. — Не смете ! Не смете ! Ја знам, да бих Вас ја љубио у пркос целом свету. — Шта је за мене свет ? — Ја га презирем. Не слушам ја свет, пего своју дужност. -— Чудновата реч ! . . . Зашто ме. Ваша дужност осуђује да будем несрећан? Бежимо, бежимо, Валерија —■ куд год Ви хоћете — у Грчку. Чујте ме ! Тамо ћемо се љубити, у хладу неранџа, покрај развалина света, којега нема више, а свет, који још живи, заборавиће нас брзо. — Неће ваљда брже него ви ? — Како сте сурови !... Дакле одиста љубите свога мужа ! То је питање изговорио тихим и дрхтавим гласом.

Са Париске Изложбе : Јјелики 3.6ор у Јелисејским ЈГољима.

Са Париеке Изложбе : УнутрашњосШ Јелисејског пвора.

Беше се повукао у једну усамљену галерију и ту је седео сакривши лице у узглавља једног дивана. Застадох неколико тренутака на прагу и видсх како му сузе кроз прсте лију .... Сва ми снага малакса. Осетих да га љубим више но своју дужност, више него ишта на свету. У нредсобљу је лежало на земљи неколико домина, који супослужили заједну венецијанску маскараду. Не размишљајући ни о чему, не бојећи сс ничега, похитах и узех један од њих; обукох га, прикупих га око тела, намакох кукуљицу на лице и тако прерушена вратих се у галерију. Маркиз се пије био ни макао ; нриближих му се тако полако, да ме је опазио тек онда, кад сам већ била сасвим крај њега. За тим муњевитом брзином спустих своја уста на његова, баш на оно место, на ком се једна крупна суза блистала. Он скочи, али ја побегох, не давши му времена да ме позна. Моје узбуђење не да се описати. 0сећала сам како ми крв кључа и после тог пољупца усне су ми просто гореле. Масимо неће никад то дознати ! — то ми је било оправдање, које сам дрхтећи давала својој савести. Одмах отидох с игранке. Почела ме хватати грозница. Кад сам се свлачила видела сам да ми нема једног новца на огрлици.

— Да,љубим га. На његову лицу оцрта се дубока клонулост — али не беше ни знака од гнева или једа, нити он што рече или приговори. Његове ужарене очи угасише се, као да их је одједном покрила нека коирена. Валцер се беше свршио ; он ме ћутећи доведе до мога места, па онда ишчезе у гомили. Али у моме срцу беснела је бура. Тражила сам га . ... каква исповест ! . . . да, тражила сам га из сале у салу, изван себе, пијана, готово луда.

Мислим да нећу исказати никакву нову мисао кад рекнем да је онај дан после игранке нешто најжалосније што се може замислити. Ни свећа, ни музике, ни илузија више — изгужване хаљине пребачене преко столице као тело без душе играчка карта пуна имена, која те се ништа не тичу, и свакојаких лагарија — подеране рукавице, мало главобоље ... . и уверење да се ниси добро провео. Код мене је, новрх свега тога, била још моја несрећна страст, која је чинила, те ми је било мрско и