Nova iskra

СТРАНА

II 0 В А И С К Р А

ВРОЈ 4.

„Десет јаја,! а јаја су и данас ваљда по девет или десет иара јед1*б," помислих, али јој не смедох рећи да

мој мислити динарских десет пара ; не, у нас, нарочито па пијаци и по оваквим трговинама још иде по чаршијски. „Колико ли је дала за њега?" помислих, а у том ће она мени: —- Ј9. (види), госпоја! Убав ли је? Не ли сам дала млого ? — Колико си дала ? —- Да викаш да сам дала паре, неје. Дадо си, ете, за њег' десет јајцети ..Купи га на з'лву ми. Девојче, мило га: нека се закити с њега кад појде у лозје-брање. аја! џт," је скупо, јер би се, без сумње, вратила и напала чираче, а оно би после мене, и то жешће по њега и газда и газдарица и ова преварена муштерија. — Бак! бак (гледај, гледај)! Обрни се поза себе, — рече ми стара Ш. ханума, смејући се. И она се беше упутила пијаци. — Чему се смејеш, ханум ? — упитах је и узех се освртати. — На онуј свилену амрелу сас црвену грањку... Јок, смејем му се на сахибију ... Не ли је шашаво, Бога ти ? А знаш ли, драга, шта је ? Жури се пијаци једна пуначка сељанчица са својом другом, или јетрвом — ко зна шта јој је — и једним старцем, ваљда свекром; на плећима јој љуљка; на левом рамену обрамица и на њој две велике котарице пуне грожђа; у десној јој је руци разапет сунцобран. Заиста реткост. Многе овдашње сељанке носе сунцобране, па чак сам видела Јде га неке и у колу отворе, али овако . .. Да је жива јадна госпа-Кара Гроздановићка, Чардаклијска, бивша управна чланица Нишке Подруж. Ж. Друштва, па да види ову с „амрелом", не би ли рекла: „циливизана је, па за тој." (Јер на једној нам седници предложи : „Да си купимо циливизан дивит, јербо госпоје бутајећи перо у шише, прљају си прсти.") — Тако ти вера ! — узе була — луд ли си, ели ћеш топрв да лудујеш? Зар ти је малко љуљка, и у њума дете, сепетке, и у њија гројзе, но ти треба чак и амрела ? ... Приличи ли ти тој, Бога ти ? — Приличи ми, како на вас, каде, о-хо-хооо! Има, ете, једна недеља: ја се врћем из град над вечер, а оне оду низ чаршију с отворену амрелу, и ако је слунце зашло одамно *)... о-хо-хооо ! — Срам те бија што се смејеш ! . .. А кад копаш носиш ли амрелу ели матику ? — Ама што ти је тебе, кадо, за невестину ми амрелу ? — упита старац срдито испречивши се према хануми. — Неје ми ништо, аме што је резил, резил је. — Резил! Украла ганеје, отела га неје. Резил! К'да си је резил овој, а што ли је бил, кадо, оној, к'д један, у ваше време и влас', ете од вашинци доодеше у наше село, па си јоште од вратнице узне та вика: „Домузсоји 1) Бре гиди ! — спраљате ми обед ... ете онуј најголему кокошку, погачу, баницу .. . Спраљате поскоро

гладан сам

I"

*) И у Содуну и у Цариграду многе буде иосе отворене сундобрано, и кад није сунда; јер њим заклоне лице од »грешних очију.« 1) Свињско ндеме.

Ханума је застала, па вели : -— Мора да вика — господар ви је. — Господар ? К'да је бил господар на село, заш ( се задевал око селске невесте? Јес, тако ми две очи, задевал се! Једанпут се беше испружил како пас, ете, у ладовиНку пред кућу ми, па јечи, јечи, како да га је, од нас долеко, голема болес' фатила, па тек домаћице ми она си, знаш, ништо туј работеше — тек на њума : „Николето ! Мори Николето, ела! Донеси ми воду, посипи ме . . . И! а ! — огањ".. . А ја, како сам бил у собу, иа сам си разбрал овој, узел сам татков ми пиштољ, наместил сам га на пенџер, па салте чекам да појде Николета, домаћица ми, сас воду при тој куче, бега . . . Море да је салте отишла при њега, убил би и њума и њега — па ајде те преко границу... Беше ли овој, кадо, резил, ели ти нешто још по лошо ? — Домаћица ће ти знаје. Ће се сети. ако је стара... знајем да је постара од тебе, — одговори када, а од ове приче не застиде се. Кад се почне о негдашњим чифлуцима и чифчијама, и ова се поноси и горди, као и остале друге њезине. — 0, мори госпооб! — узвикну она друга сељанка смејући се. Па берем да ми друшка овој уработи јоште у село, ама неје. Отвори ју овде, у Јагодан-ма'алу, а кроз село се вардеше сас њума од селски кучићи. Другарица је прострели очима и похита за свекром, који се упути пијаци. Кад дођох на Паша-Џамију, ја видех да је пијаца врло велика. И ако је ова јесен много сиромашнија, управо сирота, веома сирота наспрам својих срећних претходница, ипак је на пијаци доста и грожђа и бресака и гуња и некаквих крушака воденаца; па сочива, пасуља, грашка, венаца црвених паприка ; па сира, масла, бутера, милерама; пајаја, кокоши, ћурака, гусака, пловки, а по која гица промолила њушку из вреће па тако тужно цичи, као да зна да ће оставити овај свет бели, тек што је на њ дошла. Сир, воће и вариво продају готово само сељаци и сељанке, а живину и јаја још и но која сирота Нишлика, Цигани и Банаћанке из села Александровца. Ове последње продају и „бутера" па и „милерама". Мало даље одавде стоје фијакери, а између њих и овога што већ побројах отегао се дугачак ред дрвенарије, као : политираних столова и малених сточића, на четири ноге, па и на три, од ораховине, тпто се од некога времена, како изиђе некаква књига о спиритисму, спиритистама клањају, погађају године, доводе духове умрлих, и шта ти ја још знам ; баш такви сточићи као они што прорекоше неким госпођицама да ће се удати још по Ускрсу, а оно ево га већ и „лојзе брање", а оне још не метнуше зеленога венца на главу . .. Па ту је и лепих столица, од ораховине — али оне не умеју зборити с духовима — и ковчега, дрвених жлица, малих и варјача, па кутија за дуван и кресалице, итд. Поред дрвенарије још је и разних кесица, за новце и сахат, израђених од ситних ђинђуха. Крај робе стоје њени мајстори, осуђеници Нишкога Казн. Завода, а иза ових чувари с пушкама. Млађе сељанке, тј., девојке и невесте скоро доведене, обукле се у чисту промену, закитиле се цвећем из својих градина, а и онаквим, као што је онај цвет купљен за десет јаја. У понеке је на глави, поред цвећа, многих