Nova iskra

II 0 В А И С К Р А

БРОЈ 4.

вилин коњиц — АМА1ЈК УУШСЕКТ —

(,а обалама Лоаре, у пролеће, док се сунце огледаше У језерцима, а вилини коњици играху око дивне водене перунике, једна добра бака, врло стара и веома погурена, прела је под сеницом. И ево шта мн је причала: — „Кад Роланд од Арди пође у Свету Земљу, на Крсташки Рат, Јолета његова дражесна вереница, иопе се на своју танану кулу, да би што дуже могла гледати свога драгана. А кад се на завијутку пута хитри коњик изгуби у оиалској даљини, она се баци на свој одар и дуго плакаше. „У очи поласка био им је последњи заносии састанак, под лиснатим дрвећем у перивоју, у најлепшој ноћи на свету. „Јолета је одвела свога вереника крај језерца, у чијој тихој води огледаху се они први пут загрљени, док је лахор кроз трску шумио песму љубави. Непрестано увераваху једно друго о својој љубави, уживајући у овом слатком тренутку, а стрепећи при помисли да је ово последњи пут. Љубим те, говораше Јолета. „— Љубим тс, понављаше Ролан. „Затим их обузе туга због растаика, и страх од заборава : „— ХоКеш ли ме увек љубити, Ролане? „— Увек, увек ! . .. 0 моја Јолето, коју бих другу жену могао љубити !... Он отпутова; а његова љупка драгана свако вече је побожно походила маховином обрасле обале језерца, оживљавајући у своме срцу минуле радости .... „Тако, једно вече идуће године, када је њена бледа сенка лутала по перивоју, лепи паж с коврчастим власима' приђе јој и рече: „— Дражесна господична, узвишени и моћни властелин од Арди, мој господар, послао ме је вама да вам донесем ову залогу његове љубави. „И издижући се на врх прстију он је пољуби у чело. „Друга година дође, а за њом још једна. Сваке године гласник се појави, доносећи Јолети мисао Крсташа. „Једанпут гласник изостаде; не дође ни сутра, ни никад више. Лето прође. Затим јесен, земљу покри увело лишће. Јолета је тада читаве ноћи пребдила очекујући га. Велика је зебња обузе .... „Кад дођоше. лепи дани затекоше је бледу и тужну, седп крај прозора и гледа језерце, до кога не могаше више отићи. Једно вече, она се полако искраде из замка. Језоро већ беше покривено дивним зеленим биљем. Јолета је дуго ишла његовом обалом. Затим склопи руке;

усне јој шанутаху неко име, као да га призиваху у помоћ ; и она скочи у језеро .... „Док се Јолетино вито тело скрило од свију под трском и алгама, њена се љупка душица претвори у вилина коњица. „Зими се он скрије кад лед покрије језера, јер му студен уди. Али у пролеће, при тихом времену, кад благи поветарац милује цвеће и дрвеће по пољу, он до!)е да својим летом овесели тихе воде, и да лети овим путем, којим је полако и тужно ишла верна заручница." Ето од тада заљубљени воле да загрљени сневају у пролеће, док се сунце огледа у језерцима, а око водене иерунике играју вилини коњици .... ЕИпсе11е.

Р и РОМАН

Г А

1ш1исао ХЕРМАН СУДЕРМАН УШ.

(4)

Са Иариске Изложбе: Јјелики Шочак.

авле сада поче радити имање. Заклетву којује положио у јутро онога дапа када је конфирмован верно је одржао. Радио је као иоследњи његов слуга, а када би га замолила мати да се поштеди, пољубио би је у руку и говорио : „Па ти знаш, да нам ваља много понравити." У вече, када би легла послуга а близнаке заспале, седели су мати и син често пута сахатима заједно, па су сновали и рачунали, али када би каква одлука у њих сазрела и када би се појавила искра наде у њиховим очима, десило би се често да су се намах тргли и с уздахом погнули главе — али пи једно не рече шта му тишти срце .. . У то време поче госпођа Јелисавета у велико старети. Дугачке, уске боре изрише јој образе, брада се јако истаче, а коса доби сребрни сјај. Само се још по тамним дубинама њених забринутих очију могло видети, како је некада била лепа. „Е, видиш ли, сада сам стара жена", рече она једно јутро своме сину, када је пред огледалом чешљала косу, „а срећа још једнако није дошла." „Ђути, мамо, а на што сам ја?" одговори оп, иремда му баш није било много до лепих нада. Тада се она тужно насмеја, помилова га по образу и челу и рече: „Да, баш ми ти личиш да си ухватио срећу за крила ; . . . али нећу тако да говорим", настави она, „шта бих ја радила, да ми није тебе?"— — Такав тренутак препуне среће морао је послужити за дуго, јер често су пролазили месеци, а мати се и син од саме муке и не усуде рећи што нежно. Близнаке израсле су у две пусте, пуначке дивљаке, за које није било дрвета сувише високога, ни јаме сувише дубоке. Кудрава смеђа коса падала им је у хи-