Nova iskra

ВРОЈ 4.

Н 0 В А 0СКРА

СТРАНА 119.

Када се отац враћао са својих путова, често би га а на очи момака називао блесаном, глупаком, и горко се вајкао што газдинство мора да остави тако неумешним рукама, када га дужност — а нико није знао каква је то дужност — зове да оде далеко. Павле би тада ћутао, јер му је дубоко у срце била урезана заповест: „Поштуј оца и матер — оца ради матере", тако ју је преиначио — али му око луташе мутним погледом од слуге до слуге, и који би се смешкао или потајно радујући се гуркао суседа, тога би отпустио сутрадан. Међу слугама био је један, који је за све време радио на мајуру. Име му је било Михаило Раудсуз, а био је нореклом Литавац. Седео је недалеко од Хеленентала у једном распалом кућерку, чији су зидови били обложени тресетом, да их не би оборила бура. Имао је проиалу жену, која је већ два пута била у затвору и учила децу да просе. Био је то ћутљив, туробан момак, који је посао радио примерно и удалио се без речи, када више није био потребан, а тачно опет био на послу, када је опет било рада. Павле га у први мах није могао трпети, јер љегова ћутљива усамљена природа и његово плашљиво мрачно лице учинили су на њега непријатан утисак, али му на један мах паде на ум, да се ни он сам не понаша друкчије, и од тога часа га заволе. Отац као да га се донекле бојао, јер и ако је, када би био пијан, обично тукао слуге, њега никада још није такао. — Изгледало је да га задржава поглед, којим га је погледао овај човек испод својих густих обрва. Овај је слуга био Павлов највернпји помоћник. Нзему је могао поверити чак и продају жита на тргу, и он је увек умео да добије највећу цену. — — На тихом мајуру извршила се за ових пет година сиоро и неприметно велика промена. Све се више и више губише трагови сиромаштва, све се ређе и ређе свраћала невоља. — У градини се појавише лепе леје цвећа, у дугим редовима стајале су оџаци махуница и шпаргле, а дотрајала ограда одавно је замењена новом. — Стока се из године у годину увећала са две до три скупоцене краве, а млекарска су кола, која су свакога јутра ишла у град, свакога првога доносила лепу пару. Што успркос томе о започетом благостању није могло бити ни иомена, томе је био крив једиио отац, који је већи део прихода губио у спекулацијама, ако га није пропио. За његовим леђима Павле је нашао могућности, да бар за браћу и сестре одвоји свакога месеца по који талир. Браћи је требало више новаца него икада. Максје био положио државни испит и био је сада беснлатан приправник угимназији; Готфрид, књиговођ, биваоје годишње неколико месеца без службе. Обојица су писали писма свим могућним начинима од доброћуднога захтева: „Позајми ми одмах 30 талира", до дирљиве молбе: „Ако ниси рад да пропаднем, имај сажалења итд." Павле је пребдио више ноћи, размишљавајући како да им помогне, и често је пута новце закидао од својих уста. Једном му је Готфрид писао да се сав прдерао и да му је потребно летгве одело. Павле је баш био наумио да за себе поручи стајаћи капут, јер му је стари био отешњао; уздишући спакова за то одређени новац у гшсмо и посла га брату, али му у писму помену да ни он не стоји болке с оделом. Брат се показа великодушан, јер му после две недеље посла пакет са хаљинама и с писмом, у коме је писао: „Шаљем ти уз ово своје изношено одело. У својим скромним приликама моћи ћеш га јамачно још употребити". И близнакама се Павле постарао за сјајнију будућност, него ли што се могло претпоставити по тешким приликама у кући. Постарао се да их попадија, некада

гувернанта, прими у приватну школу, коју је била отворила за кћери имућнијих породица из околине. Школарина није била при том најтеже — па и књиге и вежбанке могле су се набавити —- али тешко, врло тешко било је набављати потребну гардеробу, јер његов понос није допуштао да сестре изостану иза пријатељица и да их ове можда сматрају за просијачку децу. Он је сам на себи одвећ осетио, како је то кад човека погледају иреко рамена, па то није хтео допустити сестрама. Код матере није нашао ослонца више чак ни за ове чисто женске бриге. Она је непрекидним грдњама свога мужа била толико утучена, да. више није имала одважности, да и једну крпицу купи на личну одговорност. „Што урадиш, сине, биће добро", говорила је она; и Павле би отишао у град да га преваре трговци и кројачица. Близанке одрастоше, безбрижне и обесне, и не слутећи, каква се жалосна игра одиграва у њиховој најближој близини. у десетој години тукле су се са сеоским мушкарцима, у дванаестој ишле су с њима да краду крушке, у петнаестој примале су од њих ките љубичица. . . Оне су падалеко важиле као најлепше девојке у околини. Павле је то знао добро и није се тиме мало поносио, али није знао да су иза ограде од градине имале састанке и да се половина њихових конфирмандских дру* гова могла хвалити, да су им љубили слатке румене усне. X Било је месеца јуна једне ведре недел>е по подпе. Из шуме преко разлегала се тиха свирка труба. Тамо се славила данас велика светковина. Путничка капела приређивала је концерат. Са свих страна били су дошли становници села, чак ни спахије се пису устезале да дођу, јер се тако што није дешавало често у тихој"повученој шуми. Још од подне прође дуги низ кола поред мајура, и стари Мајерхефер, који није радо остајао код куће, када је где што било, намах се одобровол 3 ио и позвао женскадију да се брзо спреми, јер хоће да се жртвује и да их одведе на свечаност. Близнаке, које су одавно већ жудно погледале кроз прозор, узвикнуше гласно, госпођа Јелисавета им се благо насмеја, па се окрете Павлу, који је седео у углу и мирно наставио дељати притке, као да га се све то ништа не тиче. „Зар нећеш и ти с нама?" упита она. „Павле може да кочијанш", рече Мајерхефер немарно. Он се захвали и рече да му је капут сувише похабан, а рад је и да надгледа надничаре, који суимали да дођу са смирајем сунца. Сутра је требало почети косидбу. Близнаке се згладаше, шћућурише главе и церекаху се; а када изиђе на врата, обискоше му око врата и Катица му нешто прошапута,: „Чујеш, ми нешто знамо!" „Е, а шта знате ?" „Нешто лепо!" рече Грета тајанствено. „Па реци!" „Јелисавета Дуглас се опет вратила." И ударивши у гласан смех, одјурише. Павле се прво иаљути, што се усуђују да се тако ругају с њиме, затим уздахну, зачуди и насмеши, што му је срце намах почело толико куцати. Пола сахата затим пођоше његови. „Дођи скоро за нама!" довикну му мати с кола, а Катица дошану му при пењању у кола на уво: „ т 1ини ми се да ће бити и они." Сада је био сам на опустелом дворишту... Девојке су ради муже биле отишле на пашу, — нигде живе душе широм.