Nova iskra

СТРАНА 120.

Н 0 В А

И СВР А

БРОЈ 4.

Патке у баруштини беху подвукле главу под крила, пас на ланцу хватао је саљиво муве. Павле седе на ограду од градине и гледаше према шуми, на чијој се ивици видело трепереље белих хаљина, а каткада се видело светлуцаље, када би сунчев зрак пао на хамове запрега у кочијама. Дође вече. Још је био неодлучан да ли да се усуди поћи за својима. Дође му па ум хиљаду разлога, који му палагаху да свакако остане код куће, и када је сасвим био на чисто да му је место у кући и нигде више, обуче стајаћи капут и оде на свечаност. Почело се смркавати, кадаје корачао преко мирисне ледине. Срце му обузе неки потајни страх. — Није се усудио да трага за разлозима, али када прође поред џбуна смреке, под којим је некада Јелисавети звиждао своју најлепшу песму, прође му бол кроз груди, као да га је гато уболо. Застаде и размисли да ли не би боље било да се врати. „Капут ми је сувише похабан", говораше у себи, „не смем се појавити у пристојноме друштву." Скиде га и поче га разгледати са сваке стране. Шавови на леђима личили су на сиве траке, на лактовима био је тамно-сребрни сјај, а ивице превоја на прсима имале су чак и реса. „При најбољој вољи не може се", рече он, па седе опет под џбун смреке и саљаше о томе, како ће изгледати леп и отмен, када једном дође до новога капута. „Али ће још мпого дотле требати", настави он, „прво морају Макс и Готфрид да се утврде у положајима, Грета и Катица морају добити тражене балске хаљине, а мамина наслољача мора се поново превући", — — и што је више мислио, све му је више ствари дошло на ум које су прече. А затим му се опет учини како је обучен у нове повцате хаљине, с лакованим чизмама на ногама, с модерном оковратном марамом, па поносно подигнуте главе у немарно отменом држаљу улази у балску дворницу, а Јелисавета му се с одличним поштоваљем смеши. Намах се трже из снова. — „Срамота, постао сам читав кицош", карао се, „шта ће мени лаковане чизме и модерне боје оковратна марама, баш ћу сада у своме староме капуту у шуму. Уз то се сасвим смркло", додаде он опрезно. Све су јасније јечале трубе. Клицаље и кикот продре кроз борову шуму до љегових ушију. Округла једна шумска ливада била је претворена у месТо за забаву. У средини било је памештено узвишеље за свираче, десно од тога била је дашчара сеоскога крчмара, који је продавао кисело пиво и слатке колаче, а на левој страни било је ограђоно игралиште, за које со плаћало за улазак десет пфенига више, као што се могло читати на великој белој табли. У великом луку уоколо били су подигнути столови и клупе, за којима су се породице наслађавале попесеном вечером, и кроза љих гурала се уз клицаље, кикот и звераље гомила, же.љна л.убави или батина. Концерат је већ био при крају, игранка је почела; по угаженој маховини окретали су се парови уоколо, дувајући и сгтотичући се. Спетлост познога вечера разливала се по пропланку, док међутим већ беше потонуло у мрак шумско земљиште око љега. Овде су се бавили слуге и слушкиљс из оближљих места, чак су и кочијаши напустили своја кола, пошто се нису могли помирити с тиме, да љубавну игру посматрају из далека. Сваки џбун као да је оживео, а из крила ноћи избиваше тихо, љубавничко кикотаље. Плашл>иво као кривац шуљао се Павле око места весеља. Страх од туђих људи био му је увек урођеп, али се још иикада није било тако плашљиво стегло љегово срце, као у овоме тренутку.

„Да ли је Јелисавета ту ?" — Нигде трага у овој вреви од становпика „беле куће", али и љегови као да су ишчезли без трага. Једном му се учини, као да му допире до ушију весело гукаље близпака, али у часу ипгчезе граја. Двапут је већ био обишао круг, када изненада срце му хтеде стати од страха и милине — спази баш испред себе оца и матер с породицом Дуглас, како у најпријатнијем друштву седе заједно за столом. Отац се био налактио на сто и сав поцрвенео наговараше господииа Дугласа. Плећати овај џин бујне проседе браде слушао га је ћутећи, климаше каткад главом и смешкагпе се за се. Суха, болепшива прилика упалих образа и плавих котурова око очију, која је уморпо наслонила главу на дебло н сухим, белим прстима обухватила руку материну, била је љегова кума, која му се вазда привиђала као гласннк с онога света. Али поред ље — поред ље дама у простој, сивој хал,ини, просто зачешљане плаве косе — — — „Јелисавета, Јелисавета", одјекну у љему глас, а затим паде нешто као зид од облака између н.ега и ље и паде му студепо на душу, и обави му око влажним велом. Наспрам ље седео је један господин са дрском, плавом брадицом и још дрскијим плавим очима, који се поверљиво нагињаше према љој, док му је осмејак прелетао преко мирнога лица. „За овога ће поћи", говорио је у себи с одређепошћу, која је била више него ли љубоморна слутља. С видовидошћу љубави познао је да се ове две природе допуљују и морадоше потражити. — И можда, можда су се нашли, док је он своје дане проводио у ништавним сновима. Као укочен застаде и разгледаше човека, који му намах обелодани, шта је изгубио — изгубио, наравно, пре иего је било љегово. А и како би со икада могао мерити с овим ! Такав — баш на длаку такав — био јо љегов мушки узор, о коме је вазда саљао. Дрзак, епергичан, евестан у победу —такав је и он некад мислио да буде — баш исто такав као туђи млади човек, који је с лакомисленим осмехом погледао на Јелисавету. — II он је ноСио лаковане чизмс и модерне боје оковратпу мараму, а одело му је било од најфиније црне, сјајне чохе. Читав сахат биће да је етајао Павле, ие усудивши се да се макпе с места, прождирући очима ЈолиСавету и човека наспрам ље. Наста ноћ. Он то једва опази. Запалише низ светиљака, којо рааасуше неодређену полусветлост па шарену гужву л.удску. „Како сам лепо прикривен", мишљаше Павле и радоваше се мраку, у који се повукао. Он и ие опази да на љега пођшие два човека и у љеговој близини нешто намешташе на земљи. — На један мах букну, на непуна три корака од љсга, пурпурпо-црвена бенгалска ватра, која све уоколо обасу морем блескаве светлости. Брзо се хтеде склонити у сенк/ једнога дебла, али већ беше касно. „Нијо ли то Павле ?" узвикиу матн. „Где ?" упита Јелисавета, обрћући се радознало. „Деране, што то цуљаш по мраку ?" узвикну отац. Хтео не хтео морао је сада изићи и поруменео од стида, с капо.м у руци, стаде пред Јелисавету, тсоја се била налактила и гледала га смешећи се. „Да - такав је увек — прави гмизавац", рече отац, ударивши га по рамену, а туђи млади господин подиже косу са чела и смешкаше се у пола доброћудно, у пола подсмешљиво. Сада устаде и стари Дуглас, пође тс љему и ухвати му обе руке. „Главу горе, млади пријатељу, и прса напред !" викну он лавовским гласом. „Немате Ви разлога