Nova iskra

СТРАНА 168.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 6.

Свима нам јо добро познато, колико је и од наше стране, а нарочито од стране туђинаца, пало лепих и одушевљених речи, кад је био говор о нашем народу и нашој српској раси. Што смо ми сами о себи лепо говорили, није никакво чудо : то је обична појава која се дешава код свих народа у накрст света; али кад какав туђи велики историчар, велики песник, велики цржавник, велики научар, проучавајући нас нађе, да смо ми Срби, као мало која раса, обдарени ретким особинама, то, то је већ заслужно свачије пажње, а на првом месту наше. Тако н. пр. они веле, да се нашој народној ноезији, тој души народне душе, може да равна једино грчка, класичка Омирова појезија ; да нам је језик, то најсигурније мерило памети и душе појединих народа, ио облику своме један од најсавршенијих, а по лепоти, музичности, међ словенским језицима оно што је међ романским италијански. (Германски се језици не спомињу, што у погледу музичности немају никаквих лепота). Даље наводе како и у нашој старој а нарочито нашој новијој историји, има момената, каквих је ретко и у историјама, много већих народа но што је наш. Кад се све то доведе у везу са лепим поднебљем и земљама српским, које су доприносиле тим духовним особинама наше расе, ми би Срби имали и сувише основа да се поносимо и самим тим што смо Срби. Међутим, чудна ствар, изгледа, да је у нама тог поноса све мање и, да нс да Бог, да ће једног дана тај понос бити само у причама. У ствари пак тај народни понос и љубав и поштовање народних предања и прошлости језгро су, из којег је никла слободна Краљевина Србија. Ко се данас код нас у Србији одушевљава тим одликама наше расе. И што, је главно: колико ја њих, наших школованих људи, који би у датим приликама охоло подигли главу и рекли : ја сам Србин, и то ми је име слађе од свега; син сам једног јуначког племенитог народа, за чије родољубље и јунаштво и најчувенији епови у свет ској поезији само су бледе слике. Ми ово нарочито пнтамо за наше школоване, виђеније људе. У маси ће јамачно бити доста таквих, само, маса је маса; она тск иде да ностане појединац, а историју свакога народа пије стварала" маса његова, већ појединци његови. Да смо ми народ тсоји се преживео, још би сс та појава могла разумети ; али ми смо, тако рећи, тек од јуче настали да живимо животом својим. И кад стоји то, да смо ми млад народ ; да се ни један народ без свог народног поноса не може замислити; да се ми, као ретко који народ, имамо чиме поносити, где је онда код нас тај пародни понос, који би се, у сваком нашем племенитом послу и предузећу, требало да испољава ! ? А где народног ионоса нема, тешко је и народним идеалима да се развијају. Ми се можда варамо, али се тако нама чини, и ми с болом у души констатујемо, да је у иогледу неких великих народних идеала, ово доба што га живимо, једно од најслабијих у овоме веку, и то данас, кад је у читавом свету питање народности истакнутије више но икада. Ето на пример : где, у каквоме то послу, испољава данашња наша школована омладина своје патриотске осећаје ? На који то начин исиољава она данас своЈе брат-

ство осталој срнској омладини ваи ово мало граница Краљевине Србије ? А из њене средине и најмањи знак саучешћа и љубави био би црави чудотворан мелем за рањене груди још нотлаченог Српства. Еа жалост, нама се чини, да наша данашња ппсолована омладина, —тај најбољи део, та оличена племенитост и лепота свакога па и нашег народа, са мало плама загрева груди своје оном широком и светом ЛЈубављу нрема отаџбини и прошлости нашој. Све оно, више но Омирско јунаштво наших старих који су сејали кости своје по свим земљама где и данас Срби живе, па, на несрећу нашу, и у служби туђину сејали кости своје по беломе свету, чак тамо до граница Француске и по Италији, — све то јунаштво као да се ни мало нетиче срдаца омладинских. Шта је узрок томе, велико јо и врло озбиљно питање. И ми, који нада све ценимо младост и ону вечито истиниту и божанску појезију која л.удску младост прати, омладини нашој и износимо ово питање, да нам она, као најнозванија, даде одговора на исто. Где се то дева душевиа и интелектуална енергија наше омладине, та сила и јача и већа од свију механичких енергија?! Колико смо ми могли видети, изгледа нам, да је данашња школована омладина наша своје погледе на живот и на свет сувише ииско снустила. Ова модерпа а тако страшна борба за опстанак, као да је и њене најлепше особине спутала и оставила је, да још са ђачких скамија погледа на положаје у друштву, и да ка томе, скоро искључивоме циљу, управља сву своју моћ. „Јест" рећи ће нам ко: „у томе вашем мишљењу има, можда, више истине но претиоставке ; алп, је ли наша кривица што је данашње друштво та.ко, и што смо баш самим друпггвом упућени да тако свој рад уирављамо? „Је лн наша кривица, што у данашњем друштву пролазе најгоре баш они, што су најискреније одушевљени за све што је лепо, узвишено и плсменито ; што их ово материјалисно доба не трпи, и што их већина људи с подсмехом отурује, гази, и прско њихових иоломљених тела јури своме циљу : богаству и положајима ? ! Допустићете, и ми смо деца свога времена .. . Како недостојна, како мало смишљена реч и како скучени иогледи за широке груди младићске! Зар је човеку само за то дат живот, да буде богат и да буде на некаквом високом месту, где ће га друштво иодићи ?! Па зашто се то онда још од буквара учи, да нико не може бити велики који у души није велики ? Зашто се то онда бележи и учи историја? Зашто се то онда пуштају у друштво омладине која учи: један Аристотел, један Платон, Периклес, Виргил, Данте, Паскал ? Чему то онда служи омладини наука, појезија и познавање узоритих људи из прошлости, кад ће, пошто сврши школе и уђе у јаван живот, — о животу мислити исто онако, као што мисли носледња јединка масе ? ! Ми се можда варамо, али нам се чини, да душевне особине наше омладине све више уступају места практичним погледима друштвене масе. Оно дакле благо што га сама вечност и божанска промишљеност даје, данас, на жалост, и васпитани омладинац ето врло радо даје за благо које људи деле, и којем љу.ди цену одређују. А са таквим појмовима природно је, да су младости крила засечена. Кад се тако мисли, онда се заборавља ј да је младост благо свију блага, а оно маштање њено и