Nova iskra

ОРАЊЕ. Снимак М. Јовановића, дворског Фотограоа

ВРОЈ 6. НОВА ИСКРА СТРАНА 169.

Ни ГРОБД ј У (ПО МАЂАРСКОМ) ахрами^ли ма^лу Да ру Поред брата Ђуре. На гроб иде сестрица им, Па се игра >цмуре. „С^рили сте се, змам ја где сте, — Ј^ад ђе те изађи ? Добро, добро ; ме^а, не^а ; Ја вас морам нађи!" Узалуд је ^уЈ^и ву^у, Ве*х и сунце зађе ; Она тра^?и сестру, брата, Ал не мок' 4а нађе. ЗМД ј

Ох, како сам је само л^убио и ако је она била посрнула и скренула на страннутиду. Како сам је само клео и како сам жарко на њу помишљао. И сунце је залазило и месед се пео, а ја сам увек и у сунцу или на мееецу видео само њено лице. И кад сам у опери седео, ја сам кроз жалостивне тонове увек само чуо драго, слатко и тихо кикотаље, див\т смејање Лујзино. Ја сам разговарао по читаве вечери са образованим женама и љупким, лепим девојкама, а пре недељу дана седео сам цело вече са чувеном лепотицом Гином Брош, разговарајући са њом о л>убави и о књигама за кување, на ипак ме још никада није љубав тако силно обузела нрема оној поквареној и необразованој Лујзи, као те вечери. То беше све пре осам дана.... па. •—• Како се то брзо изменило ... . Пре седам дана, с вечери, био сам последњи пут у х ) Доноспмо и носдедњу скицу из књиге АђзеНз-Уош 1|е1>еп ! У бр .20 —21. »Нове Искре« изашла је „Л.епшпа«, сада излази и »Крај ....« И овде, као п тамо, види се јасно бодесно расподожење Можњиковљево, које је Порпцки тако лено и верно изнео. АћзеМк-уот 1|е1)еш Зкигеп апв (1ег Апа1оппе — всома су леио дочекане и пронраћене у немачкој књижевиости. 11р.

слатка чежња за неким вишим, савршенијим световима, да је појезија над појезијом. А само кад би младост, бар по нагону своме, хтела више да слуша откуцаје срце свога, но што слуша мудрост друштвеиу, која се данас као најбоља сматра, она никад не би слазила са оне висине којој дух њен тежи. А на тој висини поглед би јој шири био. Са ње би, измсфу осталога, видела у потпуној светлости и оно, што представљају речи: отоџбина, пародна ирошлост и нарочито она силна борба за иародпи оастанак , и мила лица наших омладинаца засијала би нлеменитим жаром народног поноса, којег је, како се нама чини, данас тако мало. 2Т.

-1—8Како је то лепо ! — Сад сам баш погодио .... крај . . . . То је заиста најбољи натнис .... крај .... Оп ми со тако допада.... крај. И све ми то долази на ум, јер по цео Дан мислим на ону Лујзу. Али баш и да не мислим више на њу. Још пре осам дана љубио сам јс скоро до лудила, не казујући о томе никоме, нс изливајући своје уздахе у стихове. — А и за што као стихове? Проза .... проза .... и живот је проза.