Nova iskra

ВРОЈ. 10

иика људи (МепзсћепГет*!), дело из прве периоде песникове и мало познато, али које, по дубини идеја и цртању карактера, не уступа познатима; и с Француског, најпослс, и то из писаца чији нас избор мало зачуђава. Он је, Ш1име , г провео Волтерова Микромегаса, један од познатих његових малих романа, философских и сатиричпих; затим ону бриљантну Коиверсацију код графице Албани (коју је преводилац назвао Шта је слава војничка ?) од ПолЛуја Куријера, једног од најдуховитијих ггисаца и најбол.их стилиста Француских, из почетка овогвека; најпосле, али врло скраћено тако да је управо извео а не превео, и покварио јгим , ако се сме рећи, Рамоова неИака, тај дивни диалог од Дидроа, који је тако исто леп по композицији као и по стилу, и који је у целини тако вешто распоређен да је Гете, на то се дело ослањајући," доказивао • таленат композиције у Дидроа који му је Француска критика била порицала. Дум Иван је, као што се види, доста преводио (ни то није све што смо набројили, има још неких неважних ситница) и с разних језика. Избор који је у превођењу учинио, у главном је врло добар. Чињен не толико по литерарном мерилу колико по личном укусу, ни по кљижевној потреби колико по оном што је преводиоца при читању заинтересовало, овај избор само сведочи о разноврсном читању његовом и довољном разумевању књижевних дела.

СТРАПА 296.

сам приметио, није „ни роман, ни повјесница, ни философичко разложење него само листи за сиомену да се ожме која истина." Она је оквир за реФлексије, потка за излагање идеја. А Госиођа Маре, а Жагарац, а Ђово, а Ђоре? Све су то приповетке тога рода, све по општој тенденцији сличне Луку Малому, све више есеји морални или философски него причања и Фикције. Жагарац је одиста пре такав есеј него ишта друго, есеј у облику „диалога. ј е Ј е Д на конверсација у којој неки учени људи, поп Никола и Цвјетко, са једним простим сељанином, Жагарцем, претресају разне друштвене теме, као што граФица Албани и сликар Фабр у Куријерову спису разговарају о уметности, о талентима и т. д. Ту се, са једним изо-

ЛАЛМАТИНСКИ ПАСТИР. Сликао П. Јовановић

Али поред превођења, дум Иван је и оригинално радио на лепој књижевности. Он је, на пример, писао приповетке. Не приповетке из сеоског живота, ни дај Боже, нити новеле модерне, нити у опште новеле какве се у овом веку пишу, него неке нарочите, старинске као из 18 века ; приповетке које имају мање причања него диалога, мање радње него реФлексија, које често немају нимало оних првих него се само из ових других састоје. Јесте ли читали Лука Малога који вам је најпознатији јер је штампан и овде, ћирилицом, а који је и прва његова прича? Ето, та прича која највише наликује нашима; која је, ако хоћете, баш приповетка из сеоског живота, јер је из живота ријечког, из живцта у дубровачкој околини; у којој^су јунаци сељани, у којој су и обичаји њихови, и језик њихов, мало особен и особенији него Љубишин, па ни она није по карактеру као прича Јанкова, чак ни као Љубишина, ни налик. У њој је, као и у осталим дум Ивановим причама, развијена једна тенденција, исказана једна морална реФлексија пишчева, једна истина до које је он дошао посматрањем народног живота и размишљањем о његовој будућности, наиме да ваља чувати народне обичаје. И та прича, као што је дум Иван

биљем цитата често сувишних, прегреса о народности, о књижевном језику који мора бити огледало народности, о племству које мора бити чувар њен, о односу цркве и народа, о свему што писац налази да може поданицима бити оружје у борби са владом. А Ђово је, ако о њему као нештампаном спису смемо говорити, *) како по свему изгледа, спис исте врсте у главном. Ту можда има више причања него у Жагарцу, али је и ту главно тема ФилосоФска која се претреса. Ђово је врста Кандида који, у младости велики оптимиста, има доцније да искуси велике несреће и, разочаран, постаје песимиста, најпосле у дубљој старости враћа се и од песимизма, и постаје искусан и миран човек. Скоро да каже као Кандид : „То је све лепо, али треба окопавати своју башту." И Ђоре, најпосле, и то вам је спис исте врсте, и то есеј у облику диалога, Форма једна која је у 18 веку била врло омиљена. Код Ђора ћете веровати ово тим пре што је Ђоре, бар једним делом, одиста из 18 века. Ма колико то изгле-

*, ш овом и С.1ИЧНИМ местима, ми смо се сдужиди оном иуиом иодатака биограФском дртом дум Ивана од непозната иисда, која је штампана у календару Дубровнику за 1898 годину. Писад интимно познаје дум Ивана и обавештен је о сиима љеговим кљпжевним радовима, пубдикованим и рукописним.