Nova iskra

ВРОЈ 12.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 367.

То би био једиии начин којим би се и човечанство могло лечити, и, како ми сечини, тај је лек неки добри геније хуманости, неки добри заштитник човека спустио с неба међу л^уде, засадивши га у срцима њиховим. И љубав се јавља! — Ви се смешите, али немате право, јер то није опа обична, отрцана, изрешетана и злоупотребљена реч коју посведневно око себе чујемо; није то она фраза без значаја, коју шииарац шапуће застиђеном девојчету на ухо ; која је основ свима романима, свима стиховима, свима мелодијама; није она само у дрхтаљу руке, нити у треперен>у гласа ; није то она пролазнп забава, играчка — та љубав ндје страст! Љубав, какву су познали највећи мисдиоци, највећи генији; љубав, какву нам је показао Христос и Буда, део је божанства у човеку, то је покретачка снага, којом је нека надземна сила задахнула свет, правећи од блата човека; она је божанско откровење које мислилац сам

штвеног волапика, значи: створени сте ради других, ради нас, своје околине. Може бити, да ће ми неко добацити, добар човек сам ужива у плодовима своје доброте допустите ми да се ту насмејем, — и ја знам, да он у томе ужива, али знам и докле, Он ужива у томе само дотле, док га околипа не уочи. Срећно пролази, као што већ рекох, на овоме свету само образина и стиснута песница ; раширите шаку и отворите своје срце, па ћете већ видети каква вас благодет очекује. Живот ми по кадшто личи на игранку, на коју су даме дошле у сјајној тоалети и сјајном расположељу, очекујући нешто узвишено, нешто значајно, дивно, а наилазе на необилазне законе који им заповедају да са сваким морају играти, да морају слушати досадне балске разговоре и да сву своју моралну и физичку моћ !употребе, да крај све запаре, прашине„ крај све досаде и умора ипак до краја одрже весео лик и сву духови-

Учионица- у Бојној Академији

тост своју која је у сновима и на јави тако дуго скупљана. Воља им је сведена на минимум, дух им> се налази у опреци с телом, а сирото срце љихово куца тихо, болно, преплашено, ободравано ревносним. значајним погледима њиховс околине и гуркаљем разних тетица. А тамо, на крају сале, крај излаза наслонио се, посматрајући непрекидно и очекујући паметне између њих, пратилац који ће их кући повести, пратилац у црном оделу, али без рукавица: његова екселенција Госнодин Бол.! Све то и још много друго налазе — а дошле су да се проведу. Ух, тај нафталин — већ ме гуши! Човечанство ми личи на рђава болесника који никако неће да узме лекове који га једино могу снасти; не помаже ту ни молба, ни претља, нити застрашавање. Сва његова околина налази се у очајаљу, лекар је забринут; али му од једном долази добра мисао: маска! Помеша лек са слатким или кавом, и болесник га узима, не знајући шта узима; болесник се смеши, како уме, да се одупре свима око себе — &ли се и лекар смеши,

налази у себи; она је мотор који човека креће ка човеку, који спаја оно што су животне страсти раздвојиле. Она је копча човечанства, као што би требало да је и подлога љегова; она чини, те се интереси једнога губе у спајању с интересом другога; она изједначује творца с његовим радом; руши границе између људи; игнорише разлике, тешкоће, даљине. Она је апсолутна противност себичности и самољубљу; она се јавља онда, кад појединац нађе себе у свима осталим људима и када сви виде своју слику у једноме; када з^спех једнога и код осталих изазива радост, као што и пЗд једнога изазива општи слом. Она је невидљива, али јој је рад и траг видљив; она је озбиљна као живот — вечита. Љубав, како је ја разумем, не баца човека на колена, већ га подиже, узвишава; она га задахњује поносом, вером у будућност; она му улева наду, да ће дела његова ипак бити крунисава успехом. Она је силна, али не грми, и њена снага није у рушењу, већ у изравњиваљу. Она треба да припада свакоме, али је нико нема