Nova iskra

ИОВА ИСКРЛ

у довољној мери; она не плаче, она се не смеЈе — она дела; пут љен нема краЈ*а, владавина њена нема 1'раница. То Ј - е љубав великога човека, великога срца; она је знак потпуног еманциповања од свега што ј *е у човеку јоп1 животињско; она ие зна за народе, за расе, за род ; ириближујући све, она руши у исти мах и све предрасуде, сву таштину. Опа је буктпња коЈ - а осветљуЈ - е пут истини; она је претеча морала, месија кој'и ће свет поучити царству истине. Љубав је врхунац морала, извор

Д А ЛЋ СЕ . ■ .

и утока истине

круна живота

Дајте човечаиству такве љубави и онда ће сами по себи морати нестати сви они отровни мијазми што трују оргапизам даиашњег друштва; дајте друштву људе — и хуманост ће оздравити, збацити са себе ову силну летаргију коЈ - а Ј - е притискуЈ - е — синуће зора истине, настаће дан! ј Лх, ено светлости! Ено кажипута кој'и ће извести хуманост, извести друштво из лабиринта, кроз који ве>

ковима већ лута. Ено истине ! / Истина, појам узвишен, божанствен, непостижан'врхунац хуманости, једини идол коме се треба клањати. Када она буде задобила места на друштвеном попришту, када њена кола одрже кошију над осталим силама у друштву, нестаће много којечега што не ваља; многих ће уздаха нестати, многе ће сузе усахнути, многи лажни идол потражиће своЈ - е место у прашини; све ће се назвати свој'им правим именом, све ће бити награђено по заслузи или ће добити по прстима. Друштво ће бити побеђено самим собом! Ну, да би се дотле дошло, да би се из мртвих могла подпћи давно опојана и закопана истина, потребанЈ - е други један услов без ког се не може, потребна Ј'е таква сила која ће се без најмањег устезања ухватити у коштац са свим оним што не ваља у друштву; која ће бити у стању да изврне све предрасуде, све лажне појмове ; која ће достојанствено прејездити преко свих ирепрека, преко свих недаћа, крај свега подсмеха — потребна ј'с храброст! Али то не сме бити обична храброст, већ она, која се неће премишл.ати, да ли да прими борбу са целим друштвом; кој'у неће застрашити ни легијон бораца, ни облаци наперених стрела; потребна је непоколебљива храброст силнога карактера, потребна је храброст човека који ј 'е уверен у победу своЈ - е ствари, своЈ'е мисије. Када се опа буде појавила, настаће зора нове хуманости, заеијаће сунце истине, појавиће се ера истинског напретка... А дотле да спавамо, лажннм химнама уљуљкивани у слатке, чаробне снове о бољем, потпуиијем животу, о достојнијем друштву; оставимо човечанство иека корача, претварајући под својим стопама у прах све појединце, све карактере; запушимо уши, да ие чујемо његов бат но неравном путу, да не чујемо лицемерне похвалнице које се у његову славу иодижу пут неба ! Ах, сан тако годи, кад Ј'е још далеко дан....

ПАВ/1Е В. МИЈАТОВИТ1.

љ

ц,Д ли се моге диже, нјенупш У стгашном бјесу своје јагости, Те земља тутњи гласом иакленим ? Или СУ МОЖДА АДСКИ ДУХОВИ, Раскидајућп мгачне окове, Уждили луче нев0м мутнијем, Те небо угла гласом стгахотним ? Ил' разјагени дивљи лавови То сад у жудњи кгви кључале Далеко југе, бјесом нагнани, Пго педогледне 1'авне пустаге Што се к0 моге вјечног , свемига Далеко пгужа маглом овито, СвЕ док С НЕВЕСКИХ МГАЧНИХ сводова Не дгмне кгило бјесног Самума, Те ово моге вгут1ег мгтвила Оживи сјенком тавних стубова Што се у небо снажно уздижу Ко завитлани бичи чудишта, Те дегу небу мутне облаке, Као да хоће страшну освету На мгачне ггуди да му излију И да му пјеском с гавне пустаге Завеју, скгију сунце огњено, И плави олтаг бјесом газгину, ДовИКУЈУЋ.' МУ г'јечи паклене „Иустош и смгт !"... Не ! — То нису гласи бјесних стихија, П гигоде дивл,е акогд јагости ! То очај јечи браКе иесреИне IIIго се у ланцу моКног тирана Воре с пеиравдом /. . . 0, ти На 11лав0м своду сунце пламено Што сјајном згак0м свијет дагиваш, ПгЕЛИВАЈУТгИ згаком божанском Ш а ГЕНО цвјеђ.е кгасне пгигоде, Ох како можеш тако сијати ? ! — Не згачи згаком тако охоло, Бљеском си својим звјезде затгло У њих је ситних више жалости ! Уклон' се с неба, бјежи, сакгиј се, Ил' скини с ноћи мгачну копгену Замотај њоме лице охоло. Сумогним гласом тад ћу збогити Истине гогке стгашни жалопој. Чуће ме звјезде с неба модгога, Од болд ђ.е се оне потггат'; Са.јадом мојим тад ће захуктат' На пгазне ггуди земље мрачњачке ! Разбацујуии искге живота — спјнуие свјетлост !

Ј. Ш.