Nova iskra

а

МоБА И С К А

СТРАНА 379.

ресује има стотину; у Шилеровој Турандоти, на пример, интерес™једнога од главних призора у томе је што гледаоци погађају заједно с личностима у комаду једну за

прибраном, дуго задржавају на безначајним појединостима. Исти је случај^и у књижевности с"писдима који не умеју да^бирају, или не умеју да одржавају сразмеру, између

На часу Геодезије у Војној Академији

гопетку. Из овога се примера може извести колико су разноврсна средства која у том погледу стоје писцима на расположењу (упоредите и у Млетачком трговцу призор у коме Порцијини просиоци бирају кутије). Осим среКних епизода, стил, топлија, лирска места, могу и треба да иепуне и ђживе комад који би иначе био пра«ан; и један или други од ова два начина требалоје да гледаоцу накнади прогресију коГа комаду недостаје. Али, стил ћемо видети какав је, а епизоде су овде ретке и невешто изведене. К томе је дошло (оно што обично бива у овим случајевима) да је неважним стварима, које с главном радњом имају само далеке и спољагање везе, дато сувише места. Тако је, на пример, цео трећи чин употребљен на то да нам се каже на који је начин Оморичин отац Девесиљ дошао до оне капи животворне водице која ће му окамењену кћер оживити. Та нам је појединост могла бити саопштена у две три речи, узгред, у једном куту диалога; ми бисмо тако дознали све што нам је о њој потребно знати. Од какве је потребе било трошити на њу цео чин ? И то трећи чин, средиште, срце комада ? И то пошто су и друга два чина која ВбЛИ с трећим чине средину, језгру његову (други и четврти) такође празни? Увек је то рђава економија трогаити на излишне ствари, I и у животу и у књижевности. Ми знамо, јогп, како су досадни они људи који се у свом причању, невештом и не-

важник и неважних ствари. И наравно, исте су и последице. Иогрешка, међутим-, о којој је реч, врло Је честа (и зато заслужује да се нарочито истакне) код оних писаца (у које иде и Г. Нушић) код којих је критичка (нетворачка) страна слаба. Ониимају инвенције, умеју да измисле, да створе; али немају ону деликатну способност да, стварајући, у исто време контролишу, суптилно и поуздано, оно што стварају. При стварању, они недовољно себи дају рачуна о утиску који ће поједина места учинити на њихове читаоце или гледаоце. Отуда се њима поткрадају погрешке на први поглед необјашњиве код људи тако одарених у другом погледу. И отуда је — у другом реду мисли — за такве писце онако користан онај савет који им вели да своја дела, пре но што их изнесу пред иублику, увек читају својим пријатељима људима од укуса; пријатељима — јер само пријатељи могу имати довољно самопрегорења да се упуштају у те у сваком погледу иеблагодарне, анонимне сарадње. Но још више но његова развученост смета комаду друга (и то је његова мана) онај прозаични, одсудно непеснички, и, кад морам рећи, тако мало књижевнички стил којим је комад писан и који је прве вечери тако јако пао у очи. Стил је и иначе слаба страна Г. Нушића; али је Г. Нушић овога пута пребацио белегу. Незгодним стицајем^