Nova iskra

СТРАНА 380

11 0 I! Л И С К Р А

В^ОЈ 12.

стил, без којега ииједно дело ниј.о ум.етничко, био је парочито нотребан у овој прплицн: за песничку бајку је иеоаходан стил чист, углађен, китњаст, росан и шарен као „тшта цвећа". Управо, не у нссничком стилу, но баш у стиху — што тоилијем, што једријем, што бујнијем, што сјајпијем — требало је написати ову бајку. Истина је п то да онај који је из либрета видео како Г. НушиК пише Стихове, неће Г. Нушићу моћи замерити што своју бајку није у стиху писао. Али, свакојако, стил није смео бити прозаичан. То је и Г. Нушић осетио, и покушао је, на махове, писати стилом песничким. Гезултат јс бпо врло несрећан. Све обичне мапе које се налазе у китљастом стилу иисаца без дара за китљасти стил, шарају текст Љиљаиа и Оморике : напрегнутост, високонарност, претеране или аисурдне слике и поређе-ња, стереотипни, извештали „песнички" изрази, онај банални материал лирских пееама и романа по подлисцпма новпна, без маште, без новине, без оригиналности. Све то наизменце са неочекивано ирозаичним местима и чудно неприкладним језиком за овакве саставе. „Моје одсуство —!" каже на једном месту вила Зрачица, тражећи , ако се не варам. загрљај од Љиљана, аконто ваљда њиховог доцнијег виђења, — да и ја говорим језиком ове бајке. Ја немам рукописа пред собом, да повадим још оваквих примера; али сам на иредстави забележио три четири који могу послужити за остале горње рубрике. Желите ли, на пример, знати кад је пролеће лепо ? Писац нам то прецизно каже у овој реченици: „Пролеће је онда лепо кад је свежим зеленилом травице обојено". И детињасто банално, и без смисла. Тако, даље, кад Љил,ан вели Зрачици да га она сама неће впше волети ако учини дело на које га она наговара, Зрачица га ућутка овом тако природиом и тако тигшчном рефлексијом: „Каина жена није мање волела после убиства Авељева!" Тако, још, кад нам Љиљан излаже своју владалачку теорију у овој слици : „Хоћу зграду на срцима да сазидам, а кључеве души да предам" — шта друго може гледаочева машта замислити но ову апсурдну слику: срца по поду каојастучићи, а Љиљан на њима подиже Дуждеву палату; пг), сазидавши је, трудц се да кључеве од ље пекако преда души, која нема руку да их прими ! Ово није исмевање, но је слика доиста апсурдна; ко има осећања за ове с.твари, он ће то извесно осетити (ко нема, њему се слика може још учинити и лепа). Најзад, овај усклик Љиљанов. Љиљан, хотећи да каже да ништа није слађе од пољупца, или, да ни вино тако не опија као пољубац, каже то овако : „Зар има лепшег вина од пољуица?" (И ту је ваљда требало рећи „слађег", а не „лепшег"). Ова се реченица не може опростити. Написати је, било је већ доста чудновато; али је написану прочитати, и на пробама је слушати, и чути је на првој представи, као управитељ позоришта, у друштву с књижевно у.метнпчким одбором, и оставити је за даље представе, ствар је достојна дивљења. Као Љиљан говорио је само још онај жандарски наредник који је, добивши од свога команданта на поклон сабљу, за неко одважно дело, узвикнуо : „Ова је сабља најлепши дан у мом животу I" Али, то је био жандарски наредник, а после, та се реченица памти... Она је међутим истоветна с Љиљановим узвиком ; дајте јој упитни облик, и видећете. „Зар (у мом животу) има леншег дана од ове сабље?" Она је у том облику само још смешнија. . . Такав је, у своје две главне црте, овај најновији комад Г. Нушића. Ја, вероваће ми се, с овом оценом нисам имао намеру бити Г. Нушићу непријатан (као што ће се можда ипак неком учинити у овож подивљалом стању наших књижевничких прилика, у ком се, на жалост, начелна разилажења часом претварају у лична непријатељства). Ја одавно сувише високо мислим о дужностима критичара у погледу објективности да би за љубав шсога или ичега пристао да одступим од онога што држим да је право. У осталом, из онога што сам о Г. Нушићу горе рекао, види се да ли ја за љега имам само опорих речи. Али ја сам Г. Нугаићу желео показати с Које му стране

прети опаспост. Затим, из разлога које сам горе поменуо, овога пута је било потребпо рећи ово што је овде речено,. Сувише се лудих ствари, баш у пословима којима се овде занимамо, и чннило и писало у последње време. 0 игри глумачкој, шта би се могло рећи што не би било познато интелигентнијим походиоцима позориш ним? Оне старе мане наших представа: спорост, развлачење; нераван, као искидан ток радње ; незнање, и несхватање, улога; рђаво изговарање; рецитовање текста као без разумевања, као да је па страном језику, с рђавим распоредом реченичних нагласака; неприродни гести, неприродна мимика, неприродан смех, неприродан плач — речју, старе знанце наше — видели смо и овом приликом. Свему овоме јо тешко" Номоћп. Наши су глумци претрпани послом, »а с друге стране савршено без компетентних упутстава. Критика је доказаЛа да та упутства не уме дати; а и да уме, *бна не била довољна. У ку11и треба да има добар саветник. Садашња управа међутим није дорасла том свом позиву; то је моје врло ис-крено уверење, које, паравно, • нико не мора примити. Она је састављена из одличних љуДи, признатих ктвижевника, и људи вероватно пуних добре вол.е, али некомпетентних за онај једини, или бар најважнији посао који има данас да се уради у позоришту, ° а"то" је : подизање нивоа глумачке вештине Доказа, очигледна доказа о тој некомпетенцији дао је сам Г. Нушић, примајући и одобравајући, у свом властитом комаду Тако је морало бити, оно наказно тумачење улоге Јелине, Јелиног оца, и трговца Јанковића, које сам ја на првој представи забезекнуто пратио. Други доказ, са саме представе Љиљаиа и Оморике, била би г-ђица Петковићева, која очито иде на ниже. Сви који позориште воле, треба, како који према свом положају, ми да тражимо, управа и други надлежни чипиоци на том да раде, да се у позориште што пре доведе какав Мандровић, или, пошто су Мандровића узели Бугари, неко који би га могао замепити (то, наравно, не мора бити глумац). Дотле ћемо ми свн наше позориште помагати, али задовољства од њега у накнаду за то нећемо имати. ЈНто се тиче Љиљаиа и Оморике, само је праВо издвојити између осталих г-ђицу Миљковићеву, која је, чистотом свога говора п своје игре, и својом пријатном појавом, освојила те вечерн и публику мање пријемљиву за лепе ствари. 0 музици Г. Биничкога, коју нисам стигао чути више но једанпут, ие могу донети поуздана суда. Колико ми се учинило по првом елушању, бпа је пријатна, мелодична, колорисана. и коректно, шКОЛовано компонована. 0 Г. Биничком имаћемо, у осталом, прилике говорити, не овако уз другога, но, као што и заслужује, одвојено, о самом њему. БОГДАН ПОПОВИЋ

Беч. Месеца новембра славила је чешка уметност прави тријумф у староме и пуном укуса Бечу. Поред свега непријатељског раеположења, које се често са политичког поља преноси и у уметност, морадоше немачки листови признати да су чешки уметници, који овога пута изидоше пред бечку публику, уметници у пуном смислу, ређега значаја и да ни у ком случају нису за подцењивање. Мислимо на Јана Кубелика, тог великог музичара који јепре неколико дана ов. м. као што видим, са ретким успехом концертовао и у вашој, београдској средини. Поред њега помињемо и ове сликаре, бечке победнике: Јожу Укрку, ВеИеслава Соабара и А. Худечека. ■— Кубелик је приредио овде два концерта у дворници Бечког Музичког Друштва'(Мизгкуегет). Оба пута беше сала препуна, и оба пута приређене беху искрене овације младом а већ прослављеном виолинисту. Нарочито му