Nova iskra
СТРАНА 12.
II 0 15 Л
И С К I' А
Г.РОЈ 1.
је тек ова авлијица била тесна својим партијама којих је било четрнаест на броју и којих су партија чланови били махом и већином тако звани леиши пол, дакле жене!! Јер осим осталих које да и ие спомињем — јер то је пооао господе пописивача, члапова пописне комисије — становала је ту госпоја Јеца удова бандистовица, па Мица Самица, па Перка Неглерка, па Етелка Ајнлегерка, на Верка Пуцерка и Велка Трукерка и СтеФка Вешерка. И то све у једној авлији под једним газдом ! Мушке главе не спомињем, јер би било много, и јер скучени простор листа не донушта штампање иоле већега списка лица. Та авлија је уираво била читав мали Обреновац, Љубовија, или тако нека наша варошица у внутрености. А можда је у нечему и превазилазила неке наше паланчице; јер ето у тој авлији био је чак и један Фењер који се два пута годишње чак и налио, палио се, наиме, 1. Маја и I. Новембра, кад се, то јест, усељавају нове кирајџије, зар као нека предохрана за нове и међу собом још непознате кирајџије, да не ногреше стан и да се не огреше о туђе укућане! Једном речи, прави Обреновац. Међу кирајџијама Фалио је само један Цинцарии и ћата, па да је господин министар унутрашњих дела, слободно нрогласи за варошицу. У ту авлију упутише се три Циганке и раздераше се: - Купине, госпојааа! Ево кокошке за старо!. . . Пиликии, госпођааа! повика једиа. — Оће да пазаримо за старо, госпођооо! За'старе ал,ине да пазаримо ! . . . Дрењине, госпођооо ! — Вуна лепа, госпођо! дере се трећа. Вуна лепа! ћераца! Тако се дераху све три бранећи се од једног малог као снег белог и као рис љутог нипчике са црвепом машлијом међу ушима и са четири штрумФпантљике на ошишаним ножицама, а на врату висе му четири општинске марке; за 1894., 1895., 1896., и 1897 ; по чему ће поштовани читатељи и то дознати, колико је реченом пинчики година старости његове. То је био љубимац, утеха, једино благо и забава госпоје Јеце удове бандистовице, која га је увек звала »сине <( ; „сине оди мами да ти мама да цецела!® Прва је истрчала госпоја Јеца бандистовица, јер је по лајању свог пинчике разумела, да јој је »син« у великој опасности и страху. И доиста он је лајао, истина, али је измицао натрашке, а лајао од страха, ужасног страха. — Оће да пазаримо, госпоја? —- А шта вам је то ? — Дрењине, купине, вуна, кокошке и пилики! заграјаше све три Циганке у један глас тако да пинчика још силније залаја. — Дај да видим кокошке, рече госпоја Јеца. А ие знам ни с онима шта да радим што су у кокошињаку ! . . . Све месо, па месо; већ мн се дојело! Дед' да видим! рече а пре тога диже и узе под пазухо скоро окупаног пинчику да се не упрља око Циганки, јер се пинчика јако окуражио кад је видео своју патронесу, а и наљутио се, па је испод пазуха једнако лајао, али сад не од страха пего од силне љутине. — Да видим, рече и стаде узимати пар по нар кокошака и стаде их зналачки поуздано мерити на прагу свом, гледајући за то време у страну и мичући устима као кад човек у себи рачуна. Тхе ! Немаш шта узети у руке !... Чворци, лаки к'о чворци! . . . Та требаће ми. џак кукуруза, док их израним да буду за клање. Макар вас није мрзило да иотегнете чак довде, само џаба цинеле дероте !... Чворци, кажем ја! - Добре су, госпоја, добре! Ево, погледај, оћеш пилики ?
— Та шта да их и гледам ! Кад су кокошке таке, а какви су тек пилићи?! вели госпоја Јеца. - Добре су кокошке, госпоја, ама ие може да се угоје, зашто су много љуте! ЈБуте су, љуте, па им нарав, знаш, таква. Имају зар жуч велики, па им рана иде на жуч, а неће на месо ! Ето то је, госиоја! вели јој једна Циганка. Па шта иштеш за пар? — Па што даш, госпоја. Ама иа колико иара иштеш за овај пар? — Не давам за паре, госпоја . . . - Што, штозаВога! пита је иронично госпоја Јеца. Што, не требају ти паре, богата си . . . нису лепе паре, а? — Хехе, како да несу лепе; лепе су паре, госноја, како да несу лепе?! Ама за паре не давамо, за старо давамо . . . Једну сукњу и реклу за ћерку, и једне чакшире и ципеле за Гаћу (Драгутина) мога сина, оће да га женим с девојку из Стремчицу —■ а ми смо из Мељак — и једну сукњицу за ово дете . .. рече и гурпу пред госпоју Јецу своје Циганче, нашто пинчика опет силно залаја а био се нримирио мало. — А што ће му сукца, рече госпоја Јеца погледав Циганче од главе до пете, кад је мушко ?! — Ама јесте. госноја, право кажеш, јесте мушко, неје девојка, добро кажеш! . . . Ама удавам ћерку у Рииањ . . . циганска кућа ама газдинска кућа, иа се научила на женско, на Керку, па ће ми ово дете да остане како ћерка; мајка си, удавала си, па ћеш знати мајчино стрце како боле без ћерку. Волем женско дете, па да даваш једну сукњицу за њега и за бабу мало ракије . . . — Иха! Треба да сам изнела једап нротокол, да ти све то иобележим! Није него још нешто! Да ти заодеием и напојим сав Мељак за један пар тих твојих цркланица!... Ајде за иаре ако ћеш ? — Нећу за паре, за старо оћу! вели Циганка. У том изађоше и друге партаје, Перка Пеглерка п Етелка Ајнлегерка, стара ајнлегерка вал.да јоит из Возаровићеве књигопечатње, и Мица Самица, названа тако из зависти, завидело јој свих тринаест партаја због три самца, три телеграфисте од којих је један чак и прииознати Хугиста, које је држала у квартиру. Због та три самца, дакле, и назвата је Мица Самица. И ове три цартаје стадоше разгледати и мерити и кудити кокоши и пилиће циганске али и погађати се с Циганкама. Кад виде госпоја Јеца бандистовица да Циганка баш никако неће да прода за новац него за старо, а у себи признаде, да кокошке нису баш тако лоше и да би се од њих могао наиравити ваљан пилећи паприкаш с ноклицама, пгто је и њен покојни суируг чувени Флигорнист Јаша тако радо јео док се није у Србији намамио на ћебапе и пропио ракије што му је и главе дошло — виде све то госпоја Јеца, прохесапи и умом размисли и оде брзо у кућу да донесе старежа. Ове остале у велико се сташе погађати. Мало после ето ти и госпоје Јеце са старежом и метну га пред Циганку која чучну одмах и стаде зналачки претурати и разгледати хаљине пућкајућ и пуштајућ густе димове из своје мале црне земљане лулице и кратка камиша. — Ето ти, мајсторице. ЈХад нећеш за наре, ето ти »старо«. Хее, ђаволи сте ви Цигани. »За старо. 8 Какво старо, ваљда свака има старо у кући! Ја старо бацам на ђубре! Ето, види сама! Све фини штоф , већ само тако може бити ! Није га јадник, што кажу, честито пи навукао ! Пред смрт је п иоручио ... а ко се и могао надати да ће тако на прочац . . . Како сам их онда метла у пшФоњер, нисам