Nova iskra

№0Ј 5.

ни мало мање српске од оних Вукових, ма да их је и Миклошић назвао хрватскима. Миклошић је то учинио ради размера, па за тим ради језика не свију него некојих — али сам потпуно уверен, да он не би никад тврдио да су песме косовске, баш и кад се у правих Хрвата нађу, од Хрвата спеване, као што тврди г. Павић® . . . * То је све што имамо до сада штампано, а што би се могло сматрати као народни покушај за спајање више косовских момената у једну целину. У предговору 6. књиге Вукове збирке последњег, државног издања, помиње се иесма о Косовском боју, која је у рукопису заостала у Вуковим хартијама. Она има преко 2000 стихова и њу је Вук добио још 1821. г. За њу се вели да ће се у 8. или 9. књизи само ароиричати, јер је »тако слаба, да је није вредно у целини штампати«. Нас је интересовало да о тој песми што више сазнамо, па смо њен рукопис и добили (добротом академика и проФ. г. Љубе Стојановића) и разгледали га. Песма је одиста врло слаба; стихови су често врло неједнаки, час много дужи, час краћи од десетерца; на неким се местима само помиње шта има да се опева, или се упућује на раније стихове које треба поново употребити; — тако, да она изгледа више као какав нацрт за песму, него као готова песма. Несумњиво се види да је тај в нацрт с< начињен према једном од оних описа битке косовопољске, које је г. Новаковић изнео у часопису Ђ 81аггпе, X" за 1878. а о којима ће доцније бити нарочито говора. И план песме, и опевани догађаји, и имена лица — све је као и тамо. По запису на крају песме види се да ју је Вуку послао »парохт." из Шида, Авр. ПаиичЂ. Према свему томе, не мислимо да је потребио, да њену садржину износимо у појединостима. —

(нАСТАВИЋЕ Се)

Скерлетно Слово роман ИНГДИСКИ НАПИСАО КАТНАКШТ ј НАЛтаНОКГ№

Владислав бавић

(нАСТАВАк) V Јестирд при рдду. ани Јестирина. затвора беху на крају. Врата се тамничка отворише и она изађе на бели дан. Њеном болесном и тугом убијеноме срцу учини се да је сунце, које на све подједнако сија, само за то да обасја скерлетно слово на њеним грудма. Можда је било више правога бола у њеним првим непоузданим корацима кад остави тамничка врата, него у литији и призору који смо описали,-кад је била изложена општој порузи и кад је свак прстом пока-

зиваше. Т.ада је одржаваху нарочити напон живаца и ратоборна природа њезина карактера, који учинише да се тај призор за њу претвори у неку врсту паклене победе. Али то је био усамљен и издвојен догађај који се. дешава једном у животу, па да би га могла издржати она је, не штедећи, прикупила сву животну снагу која би јој служила за многе године мирна жнвота. Онај исти дух закона, који ју је осудио, даде јој снаге да до краја поднесе муке своје срамоте. Тај закон беше див строга лица, снажан да одржи као и да угуши својим гвозденим рукама- — Али сада, од изласка из тамнице, она је имала да подноси свакодневно понижење; и она га је морала подносити обичним силама своје природе, или пасти под њоме. Није више имала шта да позајми од будућности да се пробије кроз трајни свагдањи рад. Свако јутро доносило је свој део беде; и тако сваки нови дан: сваки своје искушење које је остајало исто и једнолико, а то је било и сувише мучно издржати. Дани далеке будућности изређаће се нудећи јој исти терет, али јој ниједан неће донети слободу; а нагомилани дани и године подигнуће стуб јада на гомили њене срамоте. Кроз све те дане и године, изгубивши своју личност, она ће бити општи символ на који ће указивати проповедник и учитељ и у коме ће они оличити и оживотворити своје представе мисли о женској слабости и грешној страсти. Младости и невиности биће говорено да погледају на њу и скерлетно слово које гори на њезиним грудима; на њу •—дете поштених родитеља; на њу — мајку детета које ће и само бити доцније жена ; на њу, која је негда такође била невина — као на оличење, оваплоћење, на саму стварност греха. А над њезиним гробом једини споменик биће срамота коју ће дотле носити. Може изгледати чудновато : за што се она, кад јој је свет био отворен и кад није била задржавана осудом у Пуританским насеобинама тако незнатним и удаљеним, није повратила у родно место или коју било Јевропску земљу и ту скрила своје име и личност под новом спољашноћу; како су јој биле отворене стазе мрачне, неиознате шуме, зашто се није помешала са народом чији обичаји немађаху ничега заједничког са законом који ју је осудио, а то би годило њезиној дивљој природи. Чудно је, доиста, да је она и даље могла називати својим оно место где је она само оличење срама. Али као зла коб, један осећај неодољив и неизбежан као сила судбе, готово увек приморава људе да круже около и као авети полазе места где се одиграо какав велики и значајан догађај који је одредио боју њихова живота, и који је у толико силнији у колико је црњи тон који га номрчава. Њезин преступ, њезина срамота били су корени који је.везиваху за земљу. Као да се поново родила туде са јачом моћи нрилагођивања, ова шумовита земља, још увек немила свакоме иасељенику постаде за Јестиру Прину дивља и тужна али нераздвојна домовина. Сви остали призори земаљски беху јој туђи; па и само сеоце у Ииглиској, где под мајчиним окриљем проведе срећно детињство и невино девојаштво, изгледаху као давно похабана одећа. Ланац, који је везиваше за ово место, био је гвозден, и окивао је целу њезину душу, али се није могао раскинути. Можда је било — и сумње нема да је тако и ако је она крила тајну од саме себе и грозила се увек од ужаса, кад се она отимала из њезина срца као змија из своје дупље — можда ју је једно другаче осећање задржавало на позорници и стази која беше тако кобна за њу. Ту јр био, по тој стази се кретао онај са којим се она осећала везана везама непризнатим на земљи, али које ће их за-