Nova iskra

СТРАНА 152.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 5.

једно довести пред последњи суд који ће за њих бити брачни олтар за заједничку будућност вечне награде. С времена на време Лукави ју је кушао овом мишљу и смејао се на страсну и очајничку радост с којом ју је она примила, па се затим борила да је одбаци од себе. Оно што најзад постаде њена вера и што је она сматрала као разлог да остане и даље у Новој Инглиској — било је пола истина пола самообмана. Овде, говораше сама себи, овде сам згрешила, нека се овде изврши земаљска казна, и тако ће, можда, свакидање муке срама најзад очистити њезину душу, и повратити јој чистоту коју је изгубила, а која ће бити светија, јер је плаћена мучеништвом. С тога Јестира Прина не хтеде бежати. На крају града, подалеко од сваког другог стана, била је једна сламом покривена кућица. Некакав ранији дошљак подигао ју је туна па напустио, јер земљиште наоколо беше неподесно за обрађивање. Она бејаше на обали, гледајући преко једног морског рукава на шумом обрасле брегове на западу. Неколико жбунастих дрвета што расту усамљено по полуострву, мање су заклањали кућицу, него што су хтели рећи да ту станује неко који би се радо сакрио, или би бар требало да је сакривен. У овој малој усамљеној кућици са оНо мало покућанства што је имала, а са допуштењем власти, која још увек држаше надзор над Јестиром, настани се она са својим дететом. Некаква тајанствена сенка сумње покри одмах цело то место. Деца, сувише млада да би могла разумети зашто је та жена била стављена ван обима људске љубави, довлачила би се доста близу, да је виде на прозору са иглом у руци или како стоји на вратима или ради у маломе врту, или како се креће стазом што у град води, и кад виде скерлетно слово на њеним грудима г прсну далеко са чудним заразним страхом. Ма да је била усамљена и без и једног пријатеља на земљи, ипак није оскудевала ни у чему. Знала је лепо вести и шити, и то је било довољно и у земљи где је било мало поља за фини посао, да исхрани себе и своје напредно дете. На својим грудима носила је чудно извезено слово, као пример своје вештине пуне нежна и досетљива укуса. Многа дама на дворовима радо би лонела сличан рад и додала својој свили и злату тај богати и уметнички украс људске умешности и укуса. Овде, при строгој простоти којом се одликоваше пуритански начин одевања, мало је било места за Јестирину вештину. Па ипак, укус доба, који је нарочито ценио радове ове врсте, утицао је ето и на наше озбиљне дедове који се беху одрекли многих удобности што су у први мах могле изгледати неодложно потребне. Јавне церомоније: прокламовање закона, зшођење у дужност старешина и све оно што је могло згодно послужити влади да се што величанственије представи народу, одликовале су се достојанственим, уредним, озбиљним али ипак траженим великолепијем. При погребима такође, — било за самог мртваца или да би се разним знацима на црну оделу или белом рубљу јасно испољила жалост родбине — призивата је у помоћ Јестирина вештина. Постепено, њезин ручни рад уђе тако рећи у моду. Било из сажаљења спрам жене чија је судба тако јадна; било из болесне радозналости која даје вредности и најнезнатнијим снтницама, или из каквих му драго других побуда, или што је Јестира одиста попуњавала једну празнину коју друга није могла испунити, она је имала посла колико је хтела и колико је могла провести часова са иглом у руци. Сујета је, можда, била голицана да се у свечаним приликама покаже урешена везом који су изра-

диле њене грешне руке. Њезин вез украшавао је гувернерову огрлицу; оФицири су га носили на рукавама а свештеници на појасима ; њезин је рад била капица новорођенчади; и био је закиван да труне у мртвачким сандуцима. Али се не зна да је икада била призвата њена умешност да извезе и уреси белу копрену која је покривала чиста невестинска лица. Тај једини изузетак показивао је да се друштво још увек сећало и мрштило на њезин грех. Јестира се трудила да има само оно што је најпотребније за њу и што је довољно за њезино дете. Одело јој је било од најпростије чохе у најтамнијој боји, са једним јединим украсом — скерлетним словом, које је по осуди носила. Детиња одећа, напротив, одликовала се богатом, поготову Фантастичном маштом укуса, која је служила да увећа чудну драж која се рано поче да развија у девојчици, али која се убрзо покада да има дубље значење. Али о томе доцније. Сав остатак својих доходака она је издавала као милостињу онима који су били у бољем положају него она, и који су често доброчинство увредом хтлаћали. Добар део свога времена употребљавала је за израду грубог одела за сиротињу. Можда ју је на то доводила каква покајничка мисао да на тај начин жртвује своја задовољства у грубом раду за друге. У својој природи имала је источњачку особину — укус за богатом, раскошном, сладострасном лепотом, који у њезину животу немађаше никаква начина да се покаже изузев у везу и ручном раду. За жене има особите дражи, која не разуме други посао, фини , нежни ручни рад. За Јестиру то би била прилика да пусти на вољу својој страсти и по томе да је умири. Али, као и све друге радости, она га одбаци као грех. Ово болешљиво мешање савести, где јој није места, показивало је, бојати се, не искрено и стално кајање, већ нешто сумњиво, нешто што је могло бити дубоко рђаво у суштини својој. Тако је Јестира Прина имала своју улогу у свету. Свет је није могао саовим одбацити и ако је на њезино чело био ставио знак несноснији женскоме срцу него онај што га је Кајин носио. У свима њезиним односима са друштвом није било ничега што би јој улевало осећање заједнице са њоме. Сваки покрет, свака реч, па и само ћутање оних с којима је долазила у додир, казивало је да је она прогнана, и као да је за општу природу везују друкчије везе него остало човечанство. Она је стојала издвојена од онога што је све интересовало, али одмах иза тога, као какав дух који походи кућно огњиште, а нико га не види и не осећа, који се не смеје на породичним весељима нити тугује у жалости робиње, или ако му пође за руком да покаже своју скривену симпатију — изазива само ужас и језовиту грозу. И доиста, овакви осећаји удружени са горким презрењем изгледаху да су једини утисци што их је уносила у опште срце. Доба. није било ни најмање разнежено; и њезин положај, ма да га је она добро разумевала и ма да га није никад могла заборавити, изношен је пред њезино самосхватање, у облику новога бола, грубом повредом најосетљивијих места. Сиромашак, коме је помагала, често је понижавао руку која му је помоћ пријатељски пружала. Госпође високих положаја, у чије је домове послом улазила, навикнуле су се да цеде капље чемера у њезино срце; често пута алхемијом мирне злобе којом жене знају приуготовити силан отров из најобичнијих ситница; а каткад грубим изразом који је падао на незаштићене жртвине груди као свирепи удар на загнојену рану. Јестира се дуго и добро бранила; никад није одговарала на те нападе, изузев ненадним руменилом