Nova iskra

БК)Ј 5.

кажипрст целом својом ручидом и поскакујући весело поред мајке. Она је виђала децу на ледини поред пута или на кућном прагу како се играју, али никада није тражила познанства. Ако би и била ословљена, она не би одговорила. А кад би се деца скупила око ње, Бисерка би постала страшна у своме детињем гневу: бацала би се камењем и оштрим испрекиданим узвицима којих се њезина мајка силно бојала. јер су личили на гласове вештичиних клетава на неком непознатом језику. Истина је да су мали пуританци били добили нејасну идеју о нечему страначком, надземном или необичном за свакодневне појмове на тој мајци и детету, и да су их због тога нрезирали свим срцем а често их и грдили на сва уста. Бисерка је то дубоко осећала и одговарала им је најсилнијом мржњом коју може гајити дечје срце. Они испади гнева радовали су и тешили њезину мајку, јер је у њима била извесна разумна озбиљност воље место пролазне ћуди која је тако често владала дететом. Стрепила је ипак, јер је и ту откривала тамни одблесак зла који је био у њој. Сву ову мржњу и страст Бисерка је наследила из мајчиних груди по праву рођења. Мајка и ћерка стајале су заједно усамљене у сред људскога рода; а изгледало је да су се у дечјој природи настанили они немирни елементи који су узнемиравали Јестиру пре Бисеркина рођења, али су доцније били утишани материнском нежности. Код куће, у домашају мајчине градине, Бисерки није много оскудевало друштво. Чар живота избијао је из њезина неуморно радног духа и прелазио је на хиљаде предмета, као ватра буктиње где год се принесе. Најнепогодније ствари — какав штап, свежањ крпа, цвет — постајале су играчке Бисеркине мађијске моћи, и не мењајући нимало спољни облик у њезину духу прилагођавале су се свакој драми која је одигравана на бини њезина унутрашњега света. Њезин детињи глас служио је читавој множини уображених лица старих, и младих, да се разговарају. Борови, стари, црни и свечани, што вечно гунђају или се меланхолично туже на сваком поветарцу представљали су пуританске старешине: најгаднији коров у градини била су њихова деца које је Бисерка тукла и немилосно чупала из корена. Свакога би задивила разноликост облика којима је она позајмљивала свој дух, и то све у лету, играјући, увек у стању натприродне радиности — да наскоро клоне као изнурена том брзом грозничавом матицом живота — за чим опет дође друга врста силне пусте енергије. Најви г не је личила на Фантастичну игру северне светлости. Чудна особина огледала се у непријатељском осећају којим је дочекивала сва ова створења својега духа и срца. *ЕГикада не створи себи пријатеља, већ је немилице сејала змајевске зубе из којих је ницала војска душмана, против којих је у бој јурила. Било је неисказано тужно — а како је то парало мајчино срце које је у себи осећало узрока томе! — гледати то младо створење како се бори са непријатељским светом, и ту ватрену готовост енергије да војује за своју ствар у боју који мора доћи. Гледајући Бисерку, Јестира би често снустила рад на крило, и гоњена неутољилим болом, који би радо сакрила, узвикнула би гласом нуним јада: -— в О оче мој који си на небебима — ако си још мој Отац — шта је то биће које сам ја донела на свет? к Бисерка би на то окренуласвоје зажарено, дивно лице својој мајци, саосмехом у коме се огледала ванземаљска интелигенција, па би опет иродужавала своју игру.

СТРАНА 15 5.

Треба поменути нарочито једну особину дечјег понашања. Прва ствар коју је приметило у своме животу била је —- шта? не мајчин осмејак на који деца одговарају оним слабим осмехом у зачетку и који једва личи на осмејак. Не, није то! Али прва ствар коју је Бисерка уочила *— треба ли рећи ? — беше скерлетно слово на Јестириним грудима! Једном, кад јој се мајка беше надвила над колевком, детиње се очи отеше ка светлуцавом златном везу око слова; и пружајући своју ручицу она га ухвати и смејаше се не оним слабим, нејасним осмехом, већ осмехом израженим што јој даваше изглед много старијег детета. 'Гада, уздишући дубоко, Јестира би шчепала кобни знак покушавајући несвесно да га скине, јер је тако силан био бол који јој је нанео додир детињег прста. Затим, као да су мајчини болни покрети били намењени њезиној забави, Бисерка је гледала у њене очи и смејала се поново. Од тога дана, изузев кад је дете спавало, Јестира није имала ни тренутка мира, ни тренутка тихог уживања у детету. Недеље би, истина, пролазиле а Бисерка се не би загледала у скерлетно слово ; па би онда одједном, увек изненада као позив напрасне смрти, упрла очи у слово са оним особитим осмехом и чудним изразом очију. Једном овај вражји, вилењачки израз уђе у дечје очи баш кад се Јестира огледала у њима као што мајке у милошти чине; кад од једном — усамљене су жене често мучене необјашњивим привиђењима, особито оне сломљена срца — од једном угледа, не своју слику у маломе, већ друго неко лице у малом огледалу Бисеркиних очију. То лице слично врагу смејало се злобно, а ипак је личило на лице које је она некад врло добро познавала, врло ретко са осмехом али никад са злобом у њему. Чинило се као да је ђаво ушао у дете и провирио из њега ругајући се. Још много пута доцније мучила је Јестиру ова варка само с мање жестине. Једном по подне извесног летњега дана, када је Бисерка била довољно порасла да је сама јурила око куће, беше набрала пуне руке дивљих цветова и забављаше се гађајући мајчине груди, играјући и вртећи се тамо амо као какав мали елФ кад год би погодила црвено слово. Јестира хтеде испрва да слово покрије рукама. Али било из поноса, било из преданости судбини, или гоњена осећајем да ће њено испаштање бити најспасоносније у овим неисказаним мукама: победи ирву жељу и оста укочена, бледа као смрт, тужно гледајући у дивље очи своје Бисерке. Цветни ударци падаху као киша погађајући скоро увек срамни знак, и задајући мајчиним грудима ране од којих она није имала мелема у овоме свету нити је знала како да га тражи у ономе. Кад су стреле биле избачене, Бисерка је још стајала гледајући Јестиру насмејаним вражјим изразом, или се мајци бар чинило да ђаво вири из њезиних црних очију. »Дете, шта си ти ?" узвикну Јестира. в Ја сам твоја мала Бисерка!« одговори дете. Али одговарајући тако, Бисерка се смејала, и поче да игра горе доле са смешним покретима малога врага, чија прва шала може бити да пролети кроз димњак. в Је си ли ти заиста моје дете?® питала је Јестира. То питање било озбиљно управљено, јер је Бисеркина интелигенција била чудно развијена, те је њезина мајка по мало мислила да она можда зна тајну мађију свога бића и да ће је сада можда хтети окрити. »Да, ја сам мала Бисерка!" понављало је дете, настављајући своју игру.

НОВА ИСКРА