Nova iskra

СТРАНА 156.

II 0 В А

ИСКРА

ВРОЈ 5.

»Ти ниси моје дете! Ти ниои моја Бисерка ! <( вели јој мајка пола у шали, јер се често разнежи у сред најдубљега јада. »Кажи ми дакле ко си, и ко те је послао амо?" „Реци ми то, мајко ! с< одговарало је дете пришав озбиљно Јестири и савијајући се око ње: »Ти ми то'кажи! к »Твој Небески Отац послао те! (с вели јој Јестира. Али то је било речено са устезањем што детету није могло умаћи неопажено. И гоњено својом обичном вражјом Куди или каквим злим духом, оно метну свој кажипрст на скерлетно слово. »Не, он ме није послао" узвикнула је одлучно: »Ја немам Небескога Оца! с< »Тгути, Бисерко, ћути! То не смеш рећи! сс вели јој мајка уздахнувши дубоко. »Он је створио све нас. Он је саздао мене, твоју мајку, па да боме и тебе! Или ако те није послао он, ти чудно вилинско дете, откуда да си овде? сс »Кажи ми, кажи ми ти с( понављала је Бисерка не више озбил>но већ у смеху и скакућући »Ти ми мораш то рећи сс . Али јој Јестира није одговарала пошто је сама била у јакој недоумици. Она се сети — пола с осмехом иола са страхом — разговара који су кружили по граду од стране суседа који, узалуд тражећи дечјег оца а познавајући извесне чудне особине његове, закључише да је сирота мала Бисерка ђавоље семе: као што се често од најстаријих времена виђало на земљи да долази на свет с помоћу материнскога греха ради каквог безбожног и злог дела. Лутер је такође, по причању њему непријатељске »братије«, био изданак пакленог семена; а није Бисерка била једина од овога кобног рода међу пуританцима Нове Иглиске. VII V ГУВЕРНЕРОВУ КОНЉКУ Једнога дана оде Јестира Прина у гувернеров конак, са једним паром рукавица које је извезла и опточила по гувернеровој наруџбини за неку државну светковину; и ма да су таласања, која изазива народно бирање, учинила да овај доетојанственик сиђе за један степен два са свога високог положаја, ипак је он још заузимао часно место пуно моћи међу колонијалним старешинама. Био је још један разлог осим рукавица зашто је Јестира хтела да говори са личношћу тако моћном и утицајном у пословима насеобине. Било јој је дошло до ушију да неки од виђених становника, у тежњи за што строжијим иравилима вере и управљања, имају намеру да јој одузму дете. Са сумњом, као што смо поменули, да је Бисерка ђавољег рода, ови часни људи мудро су мислили да је хришћанска дужност, ради 'спаса мајчине душе, уклонити јој с.пута ту сметњу. Ако је дете, у осталом, способно за морално и верско васпитање, и ако има услова за вечно спасење, то ће јемачно имати куд и камо више изгледа на усиех ако буде поверено мудријем и бољем васиитачу него што је Јестира Прина. Међу онима који су гајили такву намеру, говорило се, да је најревноснији гувернер Бемингам. Може изгледати чудновато и помало смешно да је слично питање, које би данас било уиућено највише општинском одбору, могло занимати највеће достојанственике и јавно бити претресано. У том доба првобитне простоте, често и много незначајније ствари, него што је срећа Јестире и њезина детета, биле су мешане са државним и законодавним актима. То је било у оно доба; или мало раније, кад је извесна парница о једном бупару изазвала

жестоку и опору борбу у законодавном телу колоније и свршила се изменом самог начина скупштинског рада. Веома забринута — и ако уверена у своје право да је борба по готову изгледала иодједнака између ове усамљене жене с једне и целога становништва с друге стране — крену се Јестира Прина из своје усамљене градине. Мала Бисерка с њоме. Сада је већ могла ласно трчати поред мајке, и како је била увек на ногама од јутра до мрака, могла је издржати много даљи пут него овај. Па ипак често, више из каириса него од умора, тражила је да је мајка носи; али би одмах хтела да је спусти и отскакутала би пред Јестиром по травом обраслој стази. Говорили смо о Бисеркиној лепоти дуној израза и раскоши — о лепоти која је блистала у јаким и живим бојама, красна узраста, са очима дубоким и сјајном светлом косом затворене кестенове боје која ће у доцнијим годинама прећи у црну. Ватра је била у њој и око ње; она је била нрави непредумишљени плод једног тренутка страсти. Њезина мајка, кад јој је справљала одело, пустила је на вољу своме укусу за раскоши, облачећи је у тунику од црвена сомота особита кроја, богато извезену Фантастичним цветовима од злата. Тако живе боје које би морале засенути и бледим начинити мало слабије образе — дивно су пристајале уз Бисеркину леиоту, дајући јбј изглед малога светлога ватромета који се креће по земљи. Али особито својство ове одеће и целе дечије појаве било је то, што су они неминовно и силно подсећали гледаоца на знак који је Јестира Прина била осуђена да носи на грудима. То је било скерлетно слово у другом облику — скерлетно слово животом надахнуто ! Сама је мајка ■— као да је та црвена срамота била дубоко утиснута у њезин мозак те све њезине замисли узимаху тај облик — брижљиво изразила ту сличност, проводећи многе часове болесне досетљивости да створи ту аналогију између предмета своје љубави и знака својега греха и јада. И доиота Бисерка је била и једно и друго; и једино због те истоветности могло је Јестири поћи за руком да тако савршено представи скерлетно слово у њезиној . појави. Кад две путнице дођоше до градских улица, пуританска деца- оставише игру и погледаше на њих говорећи озбиљно једно другоме: »Погле, ваистину, то је жена са скерлетним словом; и шта више слично скерлетно слово трчи путем норед ње! Хајде да их гађамо блатом!" Али Бисерка, која је била неустрашно дете, пошто се и мрштила и лупала ногом и претила песницом, јурну од једпом на чопор деце, и растера их куд које. У гоњењу она је изгледала као права дечја зараза — скерлетна грозница или какав разбарушени анђео страшнога суда — чији је био позив да казни грехе нових покодења. Она је узвикивала и пиштала страшним гласом од кога су, сумње нема, дрхтала срца у дечјим груДима. Ио завршеној победи Бисерка се мирна врати мајци ис осмехом гледаше јој у лице. Без даљих сметња стигоше до гувернерова стана. То је била огрОмна дрвена кућа, сазидана по начину од кога се види још неколико примерака у улицама наших старијих градова; сада маховином обрасла, склона паду, тужна изгледа са многим жалосним и веселим догађајима, помињаним или заборављеним, који су се одигравали у њезиним суморним собама. Ипак је из ње тада долазила некаква свежина и веселост која је сијала из сунцем осветљених прозора људскога стана у који смрт није никад ступила. И доиста је весело изгледала, јер су зидови били оле-